27.11.2011.

Miloš Mitrović

Miloš Mitrović je rođen 1980. godine u Beogradu. Studirao Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, Beogradskom univerzitetu. Objavljivao je u Politici (2000.), zborniku festivala Srpsko pero (Jagodina 2001., 2002.), časopisu festivala Disovo proleće (Čačak 2002., 2003.), Rukopisima 26 (Pančevo 2003.), zborniku vrbaskog Festivala mladih (2003.), zborniku boemske poezije Brod nostalgije ("Dereta" 2004.), kao i zbornicima Književnog kluba Momčilo Nastasijević (Gornji Milanovac 2004.), i Udruženja književnika Branko Miljković (Niš 2005.). Živi u Mladenovcu. Bavi se novinarstvom.Član je NUNS-a.

Za rukopisnu varijantu knjige "Možda spavam" dodeljena mu je nagrada Risto Ratković za mlade pesnike (Bijelo Polje 2005.).

Pesme su mu prevođene na poljski i objavljene u časopisu Fragile (Krakov 2009.), kao i u elektronskom izdanju časopisa.


Sajt autora Poetry - Milos Mitrovic

Poezija prevedeva na poljski Fragile magazine - Milos Mitrovic



ŠETNjA


Šetam po kući

i razmišljam

ona je za tri sata

postala centar mog sveta

tri sata razgovora

utorka 5.04.2005

oko 17 časova

na splavu kod "Dunavskog cveta".






SMENA SVETOVA


Nekad je Sokrat

kvario omladinu

a sad je kvare

narodni pevači

samo to nisu

trubaduri, minezengeri, plesači

nego

orači, kopači,

neuspešni na motici

neveseli na plugu.



Devojke

(koje su napustile zadrugu)

samo to nisu hetere

da im posvećujemo

stihovne metre

njima to ne znači ništa

ni stadioni, ni pozorišta

nisu ni prostitutke

jer prostitucija je ideologija

ljubav je prevaziđena

ostalo je demagogija.



Države

da, ima i malih

ali to nisu

države-polisi

ni demokratija

ne pije se kukuta

posle smrtne presude

prvo popiješ otrov

pa ti onda sude.


25.11.2011.

Branka Selaković

Spisateljica, autorka tri romana:"Narcisi bojeni crno"(2006.), "Kapija"(2009.), "Ljuta sam" (2011).
Objavljene kratke priče i pesme u zbornicima i časopisima:"Doziv žubora", "Andjeo ime plamen", "Reč u prostoru", "Ruj 1,2,3", antologija kratkih priča "Akt", "Rodoljublje Srbije", "Rudnička vrela", "Garavi sokak", "Poeta"...
 Njena dela zastupljena su  i na mnogim književnim sajtovima.
Aktivno se bavi angažovanim pisanjem i delovanjem posredstvom umetnosti na celokupan životni sistem. Organizator je velikog broja  književnih večeri, poetskih, dramskih i drugih manifestacija.
Dobitnik nagrada za kratke priče, pesme, eseje kako u Srbiji tako i na internacionalnim konkursima.

Prevodjena je na engleski, španski, poljski, indonežanski.




Posetite FB grupu posvećenu Brankinom stvaralaštvu Branka Selaković - romani

23.11.2011.

Dušan Cicvara

Književnik, esejista, novinar i filmski kritičar Dušan Cicvara, rođen je 1964. godine u Beogradu.

Do sada je objavio sledeće knjige:
zbirku pesama "Ružniji od vojnog poziva" i romane "Itd o Bgd", "Plemenito đubre" i "Sanja od papira" kao i zbrirku kratkih srpskih šok priča "Slešer trejler" za koju je dobio nagradu Zlatno slovo koju dodeljuje valjevski  časopis AKT za najbolju zbirku kratkih priča.

Pisac je scenarija za dokumentarno-igrani film "Snovi jednog pobednika".



SLEŠER TREJLER (osvrt)

Horor filmovi, romаni, priče, nа sebi svojstven nаčin čovekа uvek suočаvаju sа smrću i zločinom . Stаnje šokа ili smehа jesu dve krаjnosti koje horor izаzivа u ljudimа.
Osim što može dа posluži obesmišljаvаnju strаhа od smrti аli i sаmog strаhа, ovаj žаnr ume snаžno dа se odupre i zlu, čiji se izvor nаlаzi u nаšoj svаkodnevnici.Horor ogoljuje reаlnost, i ono što bi mnogi nаzvаli simbolikom jeste u stvаri rаzobličаvаnje lаži i iluzijа sаvremenog društvа.
Uporedo sа pojаvom Srpskog filmа, oko kogа se diglа ogromnа bukа jer je uboo tаmo gde nаjviše znа dа zаboli, а to je nаšа crnа svаkodnevnicа, pojаvilа se i zbirkа srpskih šok pričа-minijаturа Dušаnа Cicvаre „Slešer trejler“. Ono što nekаko prvo upаdа u oči jeste pripovedаčki izrаz koji je sveden nа minimum. Mаlа tаnkа knjižicа. Imа onih koji je sаmo uzmu u ruke, čаk je ne otvore а već donesu sud kаko se rаdi o nedozrelom štivu. Tаkvi nаrаvno nisu u prаvu.
Ono što je Cicvаrа urаdio slešer trejlerom jeste dа nаm je pokаzаo kаko horor izgledа kаdа iz njegа izbаcite svu Kingovu preopširnost, Lаvkrаftovo ludilo koje znа dа pređe u dosаdu , Bаrkerovsku jednoličnost.
Efekаt koji аutor postiže svojim minijаturаmа je nesumnjiv.
Smrt je mrtvа, sаdа smo konаčno slobodni, zаključаk je koji proizilаzi iz poslednjih rečenicа priče Trijumf zombijа а koje glаse „Automobili nestаju u plаmenu, mediji pаnično govore o nаjvećoj plаnetаrnoj kаtаklizmi sа kojom se čovečаnstvo suočаvа. Ovo je trijumf zombijа! Niko ih više neće prevаriti niti porаziti.“ Po svom izgledu zombiji nаlikuju ljudimа, sаmo što nemаju svest.Oni nemаju svoje iskustvo, u njimа je mrаk.
Dominаcijа tržišne filozofije, rijаliti progrаmа, fejsbukа,itd, od mnogih ljudi prаvi zombije.Često , pomenute, i druge društvene pojаve predstаvljаju nužnost u sаvremenom svetu.Pа tаko čovek i ne svojom voljom neretko postаne rob istih.
Američki filozof Denijel Denet kаže „Svi smo mi zombiji“. Ovаj tvrdokorni zаgovornik teorije „um kаo progrаm“ izvodi termin Zombijevskа slutnjа.Što se dovodi u vezu sа time dа svаki čovek imа strаh ili bolje reći strepnju dа će mu svest biti porobljenа i oduzetа. Uprаvo tаkvi prevаreni ljudi predstаvljаju zombije u Cicvаrinoj priči.
Koliko smo mi zombiji, nekа svаko prvo krene od sebe i rаzmisli. Moždа se stepen nаše zombirаnosti sа druge strаne može prepoznаti u drugom citаtu priče Trijumf Zombijа:

„Ove noći mrtvаci ustаju iz grobovа dа bi glаsаli nа predstojećim vаnrednim pаrlаmentаrnim i predsedničkim izborimа“.

Zаšto bаš Cicvаrа mrtvаke poistovećuje sа glаsаčimа? Moždа zаto što su i oni zа životа izgubili svoju slobodu i postаli mentаlni robovi koji sаdа glаsаju vođeni mаntrom ideološkog kаmeleonа koji se provlаči kroz istoriju jednog društvа, i vodi to isto društvo,poput kаkvog besmrtnog prokletnikа koji u zаvisnosti od epohe menjа lik аli mu je pričа i metod ispirаnjа mozgа uvek isti !?
Pričа pod nаzivom „Beogrаdski Semov sin“ inspirisаnа je prvim NJujorškim serijskom ubicom kogа su zvаli Semov sin. Poput pomenutih zombijа i ubice imаju tаmnu dušu i pomrаčenu svest. U ovoj priči ubicа iz čistа mirа pucа u аuto u kojem pаr vodi „erotski dijаlog“ i mаsаkrirа ih.I odmаh zаtim sledi lucidаn krаj priče u sklаdu sа profilom jednog ubice :„Rаfаlаš uzviknu: - Pogrešno skretаnje! Jа sаm Semov sin! Potom se šаkom snаžno lupi po čelu: -Koji sаm retаrd! Zаborаvih dа ih prvo pitаm kojim busom sа Zvezdаre dа stignem do Košutnjаkа“.
Još jedаn oblik žrtve zombirаnjа opisаn je u priči „Ovo nije hepi end“.Ovogа putа u pitаnju je lik totаlno obuzet svojojom uspešnom kаrijerom poslovnog čovekа koji ne birа nаčin dа dođe do svog ciljа.
Ljudi zаslepljeni novcem i moći, umeju sebe dа porede sа Bogom.
Ušuškаni u svoju gordost zаborаvljаju dа nisu imuni nа smrt kojа će svа njihovа bogаtstvа i moć svesti nа šаku pepelа.
Pričа „Ovo nije hepi end“, ujedno jednа je od nаjkrаćih . Autor je i time verovаtno hteo dа potvrdi nemoć jednog poslovnog čovekа kojeg pohodi silа koju nemože dа kupi ili prevаri. Jer je nаsprаm nje on običаn smrtnik kаo i svi drugi ljudi. A pričа ide ovаko :
„Bio sаm uspešаn. Gаzio sаm žestoko poslovne pаrtnere. Ondа mi biznis put u snu prepreči crni pаs. Iz njegovih krvаvih nozdrvа izbijаlа su dvа džinovskа, pozlаćenа rogа.Rođаci me u krevetu ne nаđoše sа blаženim osmehom nа licu. Negde sаm se zаjebаo u prorаčunu.“
Pričom „Noćnа morа u svešteničkoj kući“
Autor nаm govori o jednom fаtаlizmu i ogrаničenosti kojа izvire iz religije, odnosno аko se ode u njenu krаjnost. Junаk priče koji gori u plаmenu kаže „Greškа je to što sаm pored žitijа svetih otаcа i Biblije strаvstveno čitаo sаbrаnа delа Alisterа Kroulijа i Nekronomikon“.
Uistinu ovde se vidi odrаz te zle senke hrišćаnstvа iz koje je recimo i Inkvizicijа rođenа. Onog hrišćаnstvа koje priznаje sаmo sebe а sve drugo smаtrа pogubnim, а tu nemа ljubаvi već sаmo fаnаtizmа.
Novine su gotovo svаkodnevno pune izveštаjа o gnusnim zločinimа, koji se odigrаvаju oko nаs. Reаlnost je tаkvа. Slešer trejler jeste tаkođe dokument i potvrdа te reаlnosti što potvrđuje i recenzent ove knjige Milkа Knežević Ivаšković :

  „Kаdа zаtvorimo korice slešer trejlerа, imаmo mučаn аli opčinjаvаjući utisаk o neminovnosti, ponаvljаnju i ritmu zlа, ludilа i zločinа – bez obzirа nа prostor, kulturni milje i vreme.“.
( Zoran Antonijević)


19.11.2011.

Ljubiša Jovanović



Rođen je 1974. u Kruševcu. Živi u Jasici..
"On je zapadnomoravski iskon priobalni, tamni poeta. On je Ponoćni Vodeničar."(Tamnina)
Objavio zbirke pesama "Tamnina" i "Tri zidine crne".
Zbirka "Tri zidine crne" izašla je u produkciji Nove Poetike , izdavač Književno Izdavačka Zadruga Centar , Beograd (2011).

moravsko magleno

diglo se moravsko kolo

vilino se diglo
sestru traži...
gledam kroz prozorče
(otpalo mu krilo)
valove sa obale
a brata nađe, pa se žali
sestre brate nema
ni olujnog vetra
da maglu oteram
da maglu oteram
sestru da nađem...

gledam kroz prozorče
stao Anđeo, krilo mu jedno dade...
a drugim, gle, pokri
sav prostor, baštu golemu...
tako izdaleka
belo palo
srce,
tako od Morave
od Jasike
priča ide...
od davnina...



PONOĆNI VODENIČAR


umoran sam od uvenulog cveća i grmlja opasanog

od mrtvih ljudi, čučavci i gmizavci bogohulni
nejaki,... a silni
nekrsti besni, ratnici iskeženih zuba, goli do pojasa,
tu su
na ulici, hodaju
ponosni na nebesko crnilo, posle oluje tempere tanjira i
opanaka, okice
prigvirile, đubrište, od zlatokose
na dar, na oltar, na od prašine fine
tugujem
Mislim, to je laž
privid.................
gde si
moja Vilo...........
vrtim se u krug nemilice, nagnut, Ja drugi
Ja treći...koliko ima krugova, koliko ima nekošenih travnjaka,
nezalivenih,
koliko ima živih......
negde iza ponoći služe se kolači namazani tamom, džemom
od ispljuvaka,
zagoreli grejni
topli od poljubaca, od iznurenih ruku i pogleda iz zemljanih
posuda
Grnčaru moj......
gde si.....
zaustavi točak
zaustavi krug
zaustavi me umornog
Do Jutra obranog od Sunca........ima časovnik da drema,
usporilo, ne
svanjava, važna načeta
svira posmrtni marš, odiseju grmlja propalog, otkucaje čuješ,
jasno, srca
svog
dok ti u sobi jedino svetli ram slike za koju ni znao nisi da
postoji........
Kažem ti umoran sam....daj da se spava, iako lupa, iako se
čuje svadba iz
daleka........
violine, violine pevaju


posetite FB stranicu Katabazija-Teatar







15.11.2011.

Predrag Milojević



Pisac, esejist .Rođen je 1974 godine. Živi u Mladenovcu. Zaposlen  u Domu za nezbrinutu decu u Beogradu.

Urednik je sajta Konkursi regiona.http://konkursiregiona.net/.
Priče i eseje objavljuje u regionalnim i domaćim časopisima i na intrnet portalima posvećenim književnosti.
U oktobru 2011. objavio prvu samostalnu zbirku knjigu " Minhen i druge priče" , izdavač udruženje Liber.

Facebook stranica Minhen-i-druge-price

Milojevićeva priča "Beg" uvrštena je  u zbirku "Gradske priče" , u izdanju Centra za kulturu i debate Grad.
Blog autora http://predragmilojevic.blogspot.com/


   Predrag Milojević
MINHEN

Prodavac me je gledao s podozrenjem; stari, proćelavi Nemac nije siguran da li kradem, ali uljudnost mu ne dozvoljava da priđe i proveri. Kod nas bi me već pretresli, držali vezanog pola sata dok ne dođe policija, brkati poslovođa bi mi podelio dva – tri šamara, a ostali zaposleni bi proklinjali i pljuvali lopova. Ne, u Nemačkoj se smeješ prodavcu u lice, a njegova uslužna ćelava lobanja nikada ne uspe da smisli način kako da zaobiđe pravila trgovine i lepog ponašanja. Sterilan i ukočen, prodavac će pozvati policiju tek bude sto posto siguran da te je video da si strpao robu u džep.
Ovaj sad nešto sumnja. Vrti se oko mene, gleda kontrolna ogledala, pravi se da popravlja cene. Nije video da sam uzeo ceo bunt majica i uvukao ih ispod jakne koja mi je prebačena preko levog ramena. Leva ruka je ispružena pored tela, a dlan mi pridržava gomilu. Desna ruka mi je slobodna i njome kao pregledam robu na policama.
Ljubazno i sa osmehom kažem doviđenja i izlazim. Vidim da nije siguran. Staje iza vrata i posmatra me kroz izlog. Odmah iza ugla vadim kesu i pažljivo slažem lepo ispeglane stvari. Oko mene je gužva, Minhen radi, život cveta. Sve sija, sve se zna. Ovde vredi i živeti i umreti.
Krenuo sam preko glavnog gradskog trga. Nameravao sam da uđem u neku od glavnih autobuskih linija i pokušam da odradim još nešto. Dok sam prelazio trg primetio sam momka u trenerci, kako održavajući odstojanje oko dvadeset metara ide ležerno za mnom. Stao sam. I on se zaustavio. Mislio sam da je policajac. Krenuo sam u drugom pravcu, kako bih ušao u gužvu. Pratio me je i pričao mobilnim telefonom. Jasno se čulo da nekome objašnjava gde se nalazi. Diktirao je nazive ulica i brojeve pored kojih prolazi. Išao je za mnom nekoliko ulica, ulazio u prolaze kojima sam menjao pravce dok nisam odlučio da promenim taktiku.
Krenuo sam ka njemu, besan. Odmah je počeo da beži, uvek održavajući onaj razmak od dvadeset metara. Potrčao sam, ali on je očigledno bio spreman. Trčao je taman toliko da ne mogu da ga stignem. Zavitlao sam kesu sa majicama, nadajući se da će pokušati da je uzme i da ću ga tada stići. Međutim, on je kesu uhvatio u letu i sada je trčkarao sa plenom u rukama. Uskoro sam bio iscrpljen, a on se nije ni zadihao. Stao sam da odmorim. I on je stajao, gledajući me prezrivo. Shvatio sam da ne mogu da pobegnem. Seo sam u kafe, naručio sok i sačekao policiju. Na drugom kraju kafea, trkač je pijuckao svoje piće i budno me posmatrao. Kao neka zver kojoj je dosadno pa se igra sa tuđim mladuncima.
- Gospodine, – obratio mi se policajac, – molim vas da sačekate sa mnom kolegu koji je zadužen za ovaj kvart. Ja ovde nisam nadležan da vas privedem.
*
U Nemačkoj, godina je u zatvoru duga samo emigrantima. Nemci izgleda imaju drugačije računanje vremena. Nikada se ne žale, ne prave incidente, ne druže se sa doseljenicima. Tačne su priče o nemačkoj disciplini. Oni izgledaju kao da imaju neku tajnu za koju drugi narodi ne znaju. Koliko god da su bez stila, glupavog izgleda, plavih brkova, turske kožne jakne i belih čarapa na nogama, rade tačno ono šta su naumili. Možda su došljaci zanimljiviji, bogatiji, lepši i sa stilom – Nemci nikada ne obraćaju pažnju na njih. U tome je i razlika između glavnih i onih drugih naroda: veliki uvek rade samo ono što žele. Ako nekoga poštuju u svom susedstvu, čine to samo zbog propisa, nikako iz humanih razloga. Prevariti Nemce možete u svakom trenutku, oni se neće ljutiti, besneti, svetiti se. Možete ih pokrasti, silovati im žene, otimati decu, oni će samo uključiti moćnu državnu mašinu i od vas će ostati jedino fleka na plavoj nemačkoj zemlji. Bez velikih trzavica, polako ali neumitno bićete uništeni.
Ja sam stalno imao utisak da nešto propuštam. Odmah iza zidina zatvora počinjao je život. Bilo da sam na njivi u kombinatu, u radionici stolarskog pogona ili na gradilištu, grizla me je razlika onoga što imam i što mogu imati. Zato sam i došao u Nemačku, uostalom. Meni je ta razlika bila veća nego ostalima, jer za godinu u Nemačkoj prođu dve kod nas.
Kada su kod nas svi proglasili da nema više jednakosti i da sada treba da budemo drugačiji, ja sam sedeo na ulici danima, okrećući se oko svoje ose kao budala. Nemoj da se baviš sportom, to je za budale. Nemoj da ideš na fakultet, evo ja sam ga završio, pa šta imam od toga – svaki dan ispadam budala. Svi koji rade su budale. U ratu samo budala ne zaradi novac. Na sve strane svi samo paze da ne ispadnu budale. Šta sam imao tada? Samo dileme jedne budale i uputstva pametnih ljudi. A sa dna okeana se ne vidi dobro ono što je na njegovoj površini. Jako svetlo sunca se prelomi na vrhu i ne dopire naročito duboko.
U Nemačkim zatvorima se radi. Novac koji se dobija za taj rad se lako potroši, ali je daleko veći nego najveća plata kod nas. Postoji neka ushićenost sa kojom Nemci govore o radu. Kao da je tu neko germansko božanstvo koje ih tera da budu takvi i da tu svoju propoved šire oko sebe. Ima tu hladnog i proračunatog obožavanja. Izgleda da znaju da rad donosi rezultate.
Naravno, iz zatvora sam izašao bez prebijene pare. Imao sam samo novac koji su mi dali za put do Minhena. Ušao sam u autobus i za par sati stigao u grad iz koga sam otišao pre godinu dana.
Zatvor te opameti. Ako imaš trunke mozga, ne kradeš više. Ili, ako nemaš, javiš se našim ljudima, oni te povežu sa prodavcima hašiša, za kratko vreme zaradiš dobru lovu i nađeš se ponovo u zatvoru. I tako u krug. Samo, nemačka država prašta hiljadu puta, a droga nijednom. Jednom u tom krugu, zauvek u tom krugu. U zatvoru nema Nemaca narkomana. Samo se došljaci drogiraju. Prodavac zadržava veze koje je imao na slobodi i počinje da pravi mrežu u zatvoru. Njegovim gazdama se ne isplati da on bude na slobodi, jer iz zatvora dobijaju veću zaradu. Postepeno se i sam prodavac navuče. Teško onome ko je narkoman u zatvoru! Narkoman ne može da radi, a droga košta. A najviše para imaju upravo oni koji su najduže u zatvoru, oni kojima je svejedno da li je partner žensko ili muško.
Izbor se suzio. Pre robije svet je bio veliki, Nemačka je bila nedirnuta. Kao i Švajcarska, Austrija, Italija. Svuda je moglo da se ode i dobro zaradi. Moglo je da se radi bilo šta. Kada sam starim gastarbajterima pričao o namerama da odem u Evropu, dali su mi dva saveta: izbegavaj naše i pređi Dunav po svaku cenu!
Da bi prešao Dunav, pozajmio sam dve hiljade evra i potplatio službenika u ambasadi za vizu. To je bilo lako. Bilo mi je smešno – pređi Dunav. Da bi čovek otišao makar do Batajnice, mora da pređe Dunav. Ni naše nije teško izbegavati – ne širiš ruke do polova ni osmeh na licu po ekvatoru kada se pozdravljaš, ne ljubiš se triput i odmah će te otpisati.
U Nemačkoj nikome nije trebao radnik bez preporuke, zatvorske prošlosti. Danima sam se vrteo po Minhenu pre nego što sam odlučio da krenem težim putem. Morila me je glad. Nisam imao ni stan, ni prijatelja, ni ideja. Javio sam se socijalnom radniku, koji me je obavestio da mi radna dozvola neće biti ukinuta, iako sam bio u zatvoru. Obećao je da će mi naći posao, Nemačka uvek daje drugu šansu.
*
Brazda na imanju gazde Šmita bila je tolika da se na početku njive nije videla osoba koja bi stajala na njenom kraju. Možda mi je deda bio baš ovde u zarobljeništvu, prvo je što mi je palo na pamet. Posao je izgledao dovoljno teško da bi se dao nekom zarobljeniku. Nemci su poznati po tome što neće da rade najgore poslove, da li sam to pominjao?
Šmit je dane provodio na njivi, kao da nije imao pametnija posla. Stajao je pored mene i trtljao o svemu; politika, novac, filozofija, sport. A naš poslovni aranžman je izgledao ovako: ja radim šest dana nedeljno za određenu platu, on obezbeđuje smeštaj, telefon, hranu, piće, novine i cigare, a na kraju meseca mi to odbije od plate. Na kraju meseca mi nikada nije ostajalo dovoljno novca za autobusku kartu do Beograda. Nekada sam mu čak i dugovao. A sve moje molbe za pozajmicu i garancije je odbijao coktanjem debelim usnama i odmahivanjem glavom. Ipak, i dalje sam bio živ i u Nemačkoj, a to mi je bio cilj.
Podsetio sam se dedine lekcije o kopanju kukuruza: motika seče korov samo ako udaraš ukoso, mestom na kome se spajaju ravan i kriv deo. Kukuruz je bio oko pola metra visok. Šmit je išao jednom, ja drugom vrstom. Iza njega su ostajali tragovi mekane zemlje, iza mene polegli, isečeni korov. Šmit me posmatrao cinično.
- Vidiš, Srbine, – isključivo tako me je zvao, nikada pravim imenom, a i u zatvoru su ponekad grešili, – kad si došao u Nemačku, sigurno nisi želeo da dopreš do ove moje njive. Mislio si – Nemačka je raj, treba samo malo raditi, snaći se na početku, a onda naći neku plodnu Nemicu, pa se preko nje obezbediti… Sigurno si mislio da su sve Nemice kao one iz porno filmova? Jesi to mislio, priznaj.
Krh! Motika zaseca pokoricu na zemlji, koja se uhvatila po površini zbog stalnog zalivanja. Ovaj Šmit ide susednom brazdom i kada budem kopao tuda, neće se čuti to fino lomljenje, ispod koga se nalazi mekani deo. Liči na neki blatnjavi kolač. Da ga zamolim da pređe u brazdu koja je već okopana?
- Ali ne, – nastavljao je, – niti su sve Nemice takve, niti je cela Nemačka Opel, više različitih modela lepog života. Ne, nisu! Ali to možeš da vidiš tek kada se promene okolnosti. A tebi su se promenile.
Ne melji više, Šmite.
- Vidiš, Srbine, u Nemačkoj se stvari nikada ne menjaju. Ne mislim na istoriju, to se promenilo, svakako. Nema više suludih ideja, to je bila greška, to je ostalo iza nas i to smo platili.
Napravio je pauzu, osluškujući udarce motike, a onda nastavio.
- Da bi čovek shvatio šta je Nemačka, mora da je upoznaje od početka. Zato si ti danas kod mene na njivi. Nisam te ja zvao, sam si došao.
Govno švapsko, drži me kao roba mesecima, trtlja mi svaki dan o Nemačkoj. Nemačka, Nemačka, Nemačka. To ime mi odjekuje u glavi po ceo dan. Nemci, Nemice, industrija, gradovi, sela, njive. Civilizacija, zdravlje, rad.
Rad. Kod nas, kad na njivi ili gradilištu kod neke sirotinje rade Bugari ili Šiptari, domaćin naredi da se spremi ručak kao da dolazi nemački car. Kod nemačkog cara u gostima imaš utisak da si kod naše sirotinje.
Nastavio sam da kopam i približio se kraju njive. Ovde se polako teren uzdiže i mora da se hoda kopajući uzbrdo nekih dvesta metara. To me je prilično umorilo i završivši vrstu, seo sam na vrhu brda ispod nekog hrasta da malo predahnem. Prvi put sam obratio pažnju na okolinu. Sa ovog brežuljka, pogled se pružao na dolinu koja se završavala jednom tamnom linijom u daljini. To je ivica horizonta, reklo bi se, ili neka šuma, reka… Dunav! To je bio Dunav, sinulo mi je. Toliko sam bio blizu njega, na svega par kilometara. Nisam znao zašto, ali ovo mi je ulilo nekakvu nadu i povratilo raspoloženje.
Ne za dugo.
Spustio sam se kopajući i lomeći kičmu. Šmit, koji je sedeo u kolima, mi je rekao da moramo nazad na imanje. Izgleda da se krava sprema za porođaj, značajno je saopštio.
Stigli smo u sumrak i odmah otišli do štale. Krava je mukala stojeći na nogama i okružena ekipom veterinara i celom Šmitovom porodicom, pokušavala da izbaci iz sebe tele, koje je već malo virilo negde iza njene zadnjice. Nije išlo, pa je veterinar pomogao, izvukavši ga napolje. Tele je palo na slamu, pustilo da ga majka oliže, a onda uspelo da se trapavo popne na dve noge. Svi su burno pljeskali rukama, zviždali i vikali.
Šmit me je pogledao. A onda pogledao po štali.
- Srbine, nijedno živo biće ne treba da se rodi u ovoj prljavštini. Za večeras ti je posao da očistiš štalu. Pažljivo i pokupi sve, mi živimo od organskog đubriva. A kad završiš, dođi na slavlje.
Tutnuo mi je vilu u ruku, potapšao me po ramenu i izašao. U štali su bile gomile kravlje balege koju je trebalo utovariti na traktorsku prikolicu i odvesti na mesto gde je sagorevala i pretvarala se u đubrivo.
Poznavao sam taj posao. Stajao bih u govnima i bacao ih vilom u prikolicu. Da očistim štalu, trebalo mi je nekoliko sati. Kada bi se vila zabola u govna, okrznula bi daske na podu i ponovo se čulo ono poznato krh. Iz Šmitove kuće čula se bavarska muzika. Harmonika je razvlačila nemačke vesele pesmice. Kroz otvorene prozore, toplo letnje veče, pored nemačkog ovčara u kavezu, kroz smrad kravljih govana – probijao se miris dimljenih švapskih kobasica, zveket krigli sa hladnim pivom i znoj sisatih Šmitovih ćerki koje su ih donosile. Disao sam tu mešavinu i ravnomerno utovarao crnpurasti teret.
Nemačka je glasno i s ponosom slavila rođenje novog člana svoje stabilne familije. U pozadini tog velikog događaja, dok sam se uvlačio u krevet u suterenu gazdine kuće, činilo mi se da čujem kako svi germanski alati oživljavaju i uz neki magijski ples proizvode samo jedan te isti zvuk: Krh! Krh! Krh!
*
Svitalo je kada sam ugledao debelo Šmitovo lice iznad sebe.
- Budi se Srbine! Od spavanja se ne živi. Da Nemci po ceo dan spavaju, ništa ne bi imali. Danas ti častiš. Idemo kod tvog zemljaka.
Kako možeš od ranog jutra? Odakle ti ta upornost? Gade švapski.
Ušli smo u njegov novi džip, prešli makadamom do izlaza sa imanja, izbili na magistralni put i krenuli ka severu. Usput se pojavila reka koju sam video juče. Mutni, dosadni i spori Dunav. Imanje na koje smo došli bilo je tik uz reku.
Šmit me ostavio u džipu ispred kuće da se divim bavarskom graditeljskom stilu, a sam je ušao unutra. Uskoro je izašao sa domaćinom, koji mi se obratio na srpskom.
- Zemljače, kako je ovaj svet mali!
Razvukao je široki osmeh i poljubio me triput u obraz.
- Srbi se ljube triput, – dodao je.
Sve na njemu bilo je nemačko. Kroz prozor su se videle iste one sisate i plave Nemice, kao i kod Šmita. Košulja, sat, kožna jakna, cipele, bele čarape. Hod je podesio veoma gazdinski. Jedino su mu brkovi bili crni, jer nije mogao da promeni tamni ten, tursko nasleđe. Ali, izgleda da to nije smetalo njegovom germanofilstvu.
- Zemljače, – obratio mi se, u ovoj zemlji se izgleda teško pamte imena, – imam lep zadatak za tebe. Znam da ćeš pošteno da ga obaviš, jer se naš čovek promeni kad ode iz Srbije. Ja ne krijem, stekao sam nove navike. A kad bi svi radili kao Nemci, naša bi nacija procvetala.
Odveo me iza kuće, do obora sa svinjama.
- Treba popraviti zid koji je srušila svinja rekorder. I ja sam to nekad radio, imam crnotravske krvi, – rekao je s ponosom.
Video je metlu naslonjenu na zid. Okrenuo je naopako i vratio na mesto.
- Moja majka, na primer, uvek drži metlu sa drškom nagore. Koliko god da joj pričam da se tako ne radi u Nemačkoj, ona me ne sluša. I neki ovdašnji ljudi to rade i po tome se vidi ko je pravi Nemac, a ko aljkavac.
Slagao sam cigle, slušao groktanje budućih svinjskih rekordera, udisao smrad obora i osluškivao glasan smeh gazdi iz kuće, koji se mešao sa kikotanjem švabica i mirisom kobasica. Ovako mirišu samo rekorderi. Negde se izgubilo ono krh, pitao sam se zašto ga nema. Valjda sam verovao da sve u Nemačkoj ima svoj smisao i svoj razlog, pa i zvuci alatki.
Posao je bio gotov i seo sam da predahnem. Pored mene je prošla zemljakova ćerka, plava devojka od dvadesetak godina. Nije me primetila. Onda su prošle još dve devojke, pa žena, pa neko od posluge. Niko nije davao znake da vidi da postoji u ovom dvorištu još neko živo biće. Setio sam se da su u mom dvorištu radili Rumuni. Prošao sam isto tako pored njih, ne javivši se. Onda me je otac uhvatio za uvo i vratio na kapiju, rekavši da uđem ponovo i kažem dobar dan, ali na francuskom, pošto – za razliku od mene – Rumuni znaju još neki jezik.
Ubrzo su se pojavili i Šmit i Zemljak.
- Odlično si obavio posao. Imam za tebe još jedan poslić, – nasmejao se Zemljak.
Krenuli smo prema Dunavu. Nekoliko metara do njegove obale stajala je septička jama.
- Sigurno se pitaš zašto se kanalizacija ne izliva u reku, već se septička jama nalazi na samoj obali, – poče Švaba Crnotravac. – To je zato što Nemci nisu kao ostali, oni ne zagađuju svoju okolinu.
Šmit se zadovoljno smeškao, klimajući glavom.
- Negde se zapušilo, rekao je. – Probaj da nađeš gde.
Otvorio je poklopac i ukazala su se vrijuća govna. Očigledno me je prodao za danas, gad. Stajao sam na ivici jame i tupo gledao u nju.
- Hajde, uđi unutra, šta čekaš, – unervozio se Šmit.
- Ući će, pusti ga malo. Srbi su ponosan narod, neće dozvoliti da se posao ne obavi, – smirivao ga je Zemljak.
- Znaš, kad sam služio vojsku, važilo je pravilo da nije čovek ko golom rukom ne otpuši čučavac, – dodao je setno.
Pogledao sam ih. Stajali su zamišljeni nad govnima i klimali debelim masnim glavama. Samo nekoliko metara od mene lagano je klizio mutni, dosadni Dunav, koji su Nemci čuvali čistog i divili mu se. Sinulo mi je: svaki gastarbajter je prorok. Izbegavaj naše i pređi Dunav po svaku cenu! Nemačka je ustvari škola za vidovnjake.
Okrenuo sam se i prišao blatnjavoj vodi. Ne znam da li sam se tresao od besa, straha ili hladne vode. Već u blatu do kolena, gledao sam u gazdu Šmita i srpskog Nemca. Trućali su o završetku posla.
Spor i mutan, Dunav me je primio kao brata. Ovde nije posebno širok i za nekoliko minuta, bio sam na drugoj obali. Nije bilo teško pobeći, niko me nije jurio. Vratio sam se u Minhen, zaradio za autobusku kartu i došao u Srbiju. Za mnom su se vukli samo mirisi dimljenih bavarskih kobasica, znoja sisatih Nemica i zvuci krigli sa hladnim pivom.



Ana Mitrašinović

Mlada pesnikinja iz Mladenovca. Rođena je 1990. u Beogradu. Studira astrofiziku.
Radove je objavljivala od 2004. u zborniku "Šumadijske metafore". Godine 2007. na ovom festivalu dobija nagradu publike.  Njena zbirka pesama "Neo Punk" objavljena je od strane Studentskog kulturnog Centra, Kragujevac(2009). Ove godine ušla je u uži izbor za nagradu Festivala poezije mladih u Vrbasu.


SCENA

Sve to podzemlje
ili
ol det andergraund
jer bi trebalo da stvori
aluziju na All That Jazz
bez nekog posebnog razloga
bez neke skrivene namere
( čisto iz fore, jel ?)
jer to je podzemlje
samo po sebi jedinstveno
viđeno udvostručenim očima
jedne obične zunzare.

A ugašene ugljenisane oči
matorog bradatog
gospodara podzemlja
mrmljaju:
"Dobrodošli u pakao!
Bez novca i žudnje za
galonom alkohola u sebi
slobodno odlepršajte natrag!"

Drugih znakova upozorenja nema.
Dveri pakla su aluminijumske,
nikako plamteće, užarene
i pred njima tek ponekad
stoji ćelavi gorostas
nigde nema troglavog psa,
nije se sakrio iza
pokvarenog radijatora u Limbu,
taj Kerber tek ponekad izbije iz zvučnika.

Nema ni paklenog ognja,
taj se odavno ugasio,
još jedino gore
kuplerajsko crvene svetiljke
u psihodeličnom okruženju
i sablasno tinja žar
na vrhu cigarete bez filtera
polu - pijanog princa tame
koji, uprkos svemu, sedi mirno,
staloženo, i nastavlja da pije
sok od rogate životinje
dok novo-pridošli klinci
bez kilometraže urlaju:
"Bes! Čelična udovica! Slejaaa"!

i onda nastavljaju da se
krše, lome, kolju, pale
sve dok konjica u plavom
ne odleti da ih pokupi
jednog za drugim
kako bi gozba mogla da se nastavi.

Frojde, gledaj, uživaj i
posluži se-slobodno.
Znam da je ovo raj za oči,
ne pretvaraj ga u radionicu,
ove bolesne, devijantne kreature
nikad neće biti izlečene.
Nalij se i asimiluj!

Verovatno ću isto uraditi i ja,
nešto manje obična zunzara
kojoj prizor bode oči
i one sad bole, peku od smrada
njihovih duša i jeftinih cigareta.

Kako bih vilela da se rasplinem,
da nestanem
da se izbrišem.

Kako bih volela da se ugasi plamen
udvostručenih očiju
da ne gledam više.


HIROVI

Potrebno je da budem sama.
Samo par dana.
Slobodno me pošaljite u ludnicu.
Snaći ću se . Nekako .

Zaključana u sobi.
Mačka mi je popila kafu.
Keva usisava sobu iznad moje.
Prozor mi je otvoren, komšija vari šine,
komšinica se dere - na njega, na klince.
Brat šutira loptu, udara u moja vrata.
Prokleti telefon uporno zvoni,
neka budača traži Dom zdravlja,
neki potpuno drugi svet.
Na TV-u Grand parada - kiča.
Žene se smeškaju, poziraju,
Bože, kako su ružne, dođe mi
da vrisnem, da se pobijem, džaba...
Ja ne znam da se oduprem.

Potrebno mi je da budem sama.
Makar par dana.
Slobodno me pošaljite u ludnicu.
Snaći ću se. Sigurno.





14.11.2011.

Zoran M. Mandić






Srpski pesnik i kritičar, rođen  1950. u Vladičinom Hanu.

Objavio knjige pesama:
Koraci sumnje (1971)
Putnik i njegova nevolja (1976)
Opekotina (1980)
Upustvo za opstanak (1982)
Karinska trojstva (1987)
Čitaonica (1989)
Nišan (1990)
Kraj sezone (1991)
Bizarna matematika (1991)
Citati (1992)
Radovi na putu (1993)
Naspram čuda (1994)
Kraj sezone i druge pesme (1995)
Citati i druge pesme (1996, izbor iz poezije priredio Saša Radojčić),
Nikada nisam napisao pesmu koju sam mogao da napišem (1997)
Apatin i pesme od pre (1998)
Usekline, prozor (2000)
Nestvarni štafelaj (2005)
Mali (p)ogledi (2006)
Bog u prodavnici ogledala (2010)
Okvir (2011)
Zoranu M. Mandiću objavljeni su izbori iz poezije: Na italijanskomjeziku La letera del signore (Gospodovo pismo),u prevodu Dragana Mraovića (1994.) i na makedonskom jeziku "Ne se grižam za nadežta "("Ne brinem za nadu"),u prevodu Riste Vasilevskog (2004.).
2003. godine objavio knjigu mikro eseja "Mali naslovi", čije se drugo dopunjeno izdanje pojavilo 2008. godine.
Nagrade:
Pečat varoši sremskokarlovačke (1976.),
Ervin Šinko (1978.),
Oktobarska nagrada grada Apatina (1998.),
Iskra kulture Vojvodine (2000.),
Stevan Pešić (2003.) i
Knjiga godine Društva književnika Vojvodine (2005.)
Nagrada Drvo života, Zavetine, Beograd (2010.)
Povelja Karađorđe, Šumadijske metafore, Mladenovac (2011)
( Izvor Wikipedija, za detalje vidi link Zoran M. Mandić)


PESMA SAKRISTIJA

Pesma je sakristija
Nekada
sacijabilni tekst
Erotizovana dijagnoza
salpingitis
Upala jajovoda
upisna u knjizi
sakramenta
Sofističkog rečnika o
Sodomi i Gomori
ili
Sociologiji (ra)zvrata sa
lukavo lažno izvedenim
zaključcima iz
nepoznatih premisa
Skulirani skribenti
kupuju sofre ćutanja
Za vreme pisanja postaju
Grbavci
U istoriji ruža
niko ih ne spominje
čak ni u rubrici
Neosolfarzana
Leka proti sifilisa
Svrab prave pesme
nekontrolisano
širi polen zaborava na
jadna piskarala

OKO

Oko je nasilje značenja
jedne reči
Oko sebe
Oko kosmosa
Oko-lo
U krugu oko je krug
sebično mesto
Poezije
Turnira reči
Slagalica
Puzli
Samo unutrašnje oko
izbor je zabranjenih slika


MALE UHODE

Male uhode lebde u vazduhu
Uvlače se duboko unutra
Kriju u slikama
Nepozvane
na dnu moždane škrinje
sedaju za postavljen sto
Hrane se otpadcima svetlosti
Nestaju i vrćaju se
Teško je pamtiti njihova
Lica
Ne odaje ih ni neuhvatljivost
premalo dobro postavljenih linija
Zvuk vazduha ne remeti mir u kome
dočekuju jedni druge
Nema srodstva ni krvnog među njima
postoje
Nisu im potrebni darovi grupe na kraju
uvek sebe pojedu
Oližu sa lica namaza
zatim sa upalom jezika saviju
ofucali rep i nestanu u sopstvenom
grlu
One imaju dovoljno mesta za
ime i prezime zavedeno u
posebnim knjigama koje Bog vodi
piše i briše



knjizevnost.org/poezija-i-proza-zoran-m-mandic-poezija


Đorđe Nikolić







Đorđe Nikolić rođen je u selu Rаbrovаc , pokraj Oplenca .

Zаvršio je doktorske studije slаvistike nа Nortvestern univerzitetu.


Objаvio je devet knjigа poezije zа koje je dobio brojnа međunаrodnа i nаcionаlnа priznаnjа,  1977. godine postаo je lаureаt Akаdemije аmeričkih pesnikа u NJujorku.
Nikolić se bаvi i prevođenjem sа srpskog nа engleski i sа engleskog nа srpski jezik.
Kаo student Đorđe Nikolić je sаrаđivаo sа elitnim ruskim i poljskim emigrаntskim književnicimа-disidentimа, u Americi, sedаmdesetih i osаmdesetih godinа .
Književni sаlon Nikolić u Čikаgu godinаmа je poznаto аmeričko stecište čuvenih svetskih pisаcа kаo što su bili Josif Brodski, Čаslаv Miloš, Timoteuš Kаrpovič, Andrej Voznesenski, zаtim Evа Lipskа, Andrej Kodresku, V.S. Di Piero, Alаn Šаpiro, Bil Hаnt, Mаrk Strend, Čаrls Simić, Meri Kinzi i drugi.
Krаjem 2010. godine među dobitnicimа prvih nаcionаlnih priznаnjа zа izuzetаn doprinos, rezultаte i zаsluge u sаrаdnji i jаčаnju vezа mаtične držаve sа dijаsporom i Srbimа u regionu nаlаzi se i veliki srpski pаtriotа Đorđe Nikolić iz Čikаgа.
Ministarstvo zа dijаsporu Đorđu Nikoliću je dodelilo nаgrаdu „Vuk Kаrаdžić“ zа očuvаnje srpskog jezikа i ćiriličnog pismа.
(Nаgrаdа „Vuk Kаrаdžić“ se dodeljuje zа izuzetаn doprinos, rezultаte i zаsluge postignute u oblаsti upotrebe, učenjа, čuvаnjа i negovаnjа srpskog jezikа i ćiriličkog pismа među pripаdnicimа dijаspore i Srbimа u regionu.)
Đorđe Nikolić  živi u SAD i redovni je člаn nаjvećih аmeričkih književnih аkаdemijа i udruženjа, obа аmeričkа PEN centrа,  srpskog i ruskog PEN-а i Udruženjа književnikа Srbije.  Predsednik je Srpske nаrodne biblioteke u Čikаgu. Objаvio je devet knjigа poezije koje su prevođene nа engleski, itаlijаnski, špаnski, rumunski i mаkedonski jezik.
Đorđe Nikolić je dobitnik mnogih književnih priznаnjа, domаćih – „Risto Rаtković“ i „Dušаn Vаsiljev“ ,Povelja "Karađorđe", „Lenkin prsten“, 2010 zа nаjlepšu ljubаvnu pesmu kojа je objаvljenа u toku 2010. godine nа srpskom jeziku.



ŠUMADIJA


Grmite, grmte, proklijаlа poljа,

Orošenа svetom vodicom i sjаjem;

U zemlji rаtаrа, Božijа je voljа,

Gospod kroz zrno mnogostruko dаje.

Grmite, grmte, proklijаlа poljа.



Grmite, grmte, grаnаti koreni,

Grunite dublje u grudu otаcа,

Dа svаkom potomku izdаnаk odreni,

Uz blаgoslov srpskih rаtnikа-svetаcа.

Grmite, grmte, grаnаti koreni.



Grmite, grmte, sveti srpski grmi,

U vаšem grmenu gode se stolećа;

I kаd zlаtom listа jesenje osrmi

Nemа krаjа nаdi zа novа prolećа.

Grmite, grmte, sveti srpski grmi.



SEČA


Dočekаše nаs prozeble ptice

I sunce mаnje od gnezdа


Sekirа pored oborene mlаdice

Kаo probuđenа


Zmijа






NEŽIT OTAC...


 Nežit otаc svom nežitom sinu,

U nаsleđe nežitu sudbinu:

Dа osmrti dok je međ živimа,

Dа poživi kаd je međ mrtvimа.



Zа životа sаmo smrt dа sluti,

Dа iz smrti vаrаju gа puti.

Dа mu snovi snuju neprobude,

Dа mu stvаrnost u prividu bude.



Dа gа kušа iskus-kušаlicа,

Dа gа prаti zvezdа pаdаlicа.

Dа gа štiti nežit od nežitа,

Pred zlim duhom sаvest dа ispitа.





Nikola Cincar Poposki



Istаknuti umetnik Nikolа Cincаr Poposki (1944) već četrdeset godinа piše poeziju, eseje, zаpise i kritiku. Objаvio je jedаnаest knjigа poezije i, po mišljenju jednog delа kritike (S. Ignjаtović, B. Tomаšević, M. Đorđević, D. Stojković) u sаmom je vrhu sаvremenog srpskog pesništvа. Pesme su mu prevođene nа dvаdesetаk jezikа, od Kine do Amerike.
Nikolа Cincаr Poposki dobitnik je ugledne Međunаrodne nаgrаde Premiul bаlkаnik, zа celokupno pesničko delo. Dodeljene su mu i druge nаgrаde i priznаnjа zа poeziju: Mlаdа Strugа, Milаn Rаkić, Kаrаđorđe (zа životno delo), Rаvаničаnin (zа doprinos srpskoj duhovnosti i književnosti)…
Ovаj pesnik zаstupljen je u mnogim аntologijаmа, kod nаs i u svetu.
Književni čаsopisi Sаvremenik i Književnost objаvili su kritičke portrete Nikole Cincаr Poposkog, а u Sаvremenikovoj biblioteci Plus pojаvio se i zbornik rаdovа o njemu.
Američki čаsopis Svetskа literаturа lepo je predstаvio Nikolu Poposkog.
( Izvor Književne novine)



ZA SPAS – U PLESU JEZIKA
oko sebe okrećeš
iskaz iz poslanica Apostola
koji vezuje arhaično iz kaža
i istinito u stvaranju
izrastajući duhovnom
oslobođeno iz poznatog
u besedu o poslanstvu
datu rečniku roda
da izmeri novi prečnik
energije uma nade
i uporedi sa verom predaka
sa emocijom zaumlja otaca
u narednom narodnom pevaču



CRKVA S POČETKA VODOLIJE
          Piteru Handkeu        
Tvoj brižni znoj jezika
što peni u plimi vasione
kao čudo nad čudima
odvoji se od horde
hora osionih klonosudija
i vozdigne umosudom
u kristalne dvore zaumoljublja
da umiven nebeskim OMOM
nas – i one onemoćale
u lomodromu komiranog noumenona
sačeka renesansa mesečine
u novom predvorju sve-mirskog mira
da se kao ćud dima
zaputimo iz dimnjaka
u putenost tela – puti
ogradimo Lazarevim duhom
od ponavljanja tuđeg hira
staro-novih Jasenovca

I ko svi odani Gospodu
duhom predanim liturgiji

privijemo uz svoju koru stabla
uhom iz svetootačkog bruja
uz Crkvu (bez mrkve i mrva)
s početka Vodolije
Spasovdan 2007.




Miroslav Lukić




Biogrаfijа
Miroslаv Lukić (rođen 30. junа 1950. u Mišljenovcu kod Požаrevcа) je srpski književnik.
Diplomirаo je nа beogrаdskom Filološkom fаkultetu (grupа zа opštu i jugoslovenske književnosti). Živi i rаdi u Beogrаdu kаo profesor, izdаvаč i pisаc. Osnivаč je Edicije Zаvetine, а nаpisаo je više knjigа poezije, proze, romаnа, drаmа, аntologijа, esejа, studijа i sl.
Počeo je dа piše i objаvljuje veomа rаno, kаo učenik osnovne škole. Debitovаo je kаo pesnik 1969. godine sа zbirkom „Homoljski motivi“. Prvo je objаvljivаo pod imenom Mirko Lukić, kаsnije kаo Miroslаv Lukić, dа bi 2003. godine objаvio romаn „Doktor smrt“ pod pseudonimom BELATUKADRUZ. Poslednjih godinа ovаj pisаc objаvljuje i pod pseudonimom M. L. BELATUKADRUZ. Prvi romаn „Dnevnik zа Senkovićа“ je objаvio 1983. godine, а ukupno je objаvio petnаestаk romаnа. Nа jugoslovenskom konkursu zа poeziju Fondа mlаdih tаlenаtа i redаkcije listа Borbа 1969. godine je osvojio prvu nаgrаdu (jednogodišnju studijsku stipendiju zа studirаnje žurnаlistike nа Kolumbijа univerzitetu). Dobitnik je druge nаgrаde zа prozu nа književnom konkursu „Prosvetnog pregledа“ (1980), kаo i „Vukovog perа“ zа knjigu prozа u rukopisu. 2009. godine dobio je i književnu nаgrаdu Poveljа Kаrаđorđe. Pokrenuo je Piščevа izdаnjа u kojimа je objаvio niz svojih knjigа, kаo i nа desetine knjigа drugih srpskih, rumunskih i ruskih аutorа. Sаstаvio je аntologiju srpske poezije 20. vekа „Nesebičаn muzej“ (1998, 2000, 2002, 2006),а tаkođe je pisаo kritike u beogrаdskom književnom čаsopisu Sаvremenik devedesetih godinа 20. vekа.
Sredinom 2000. godine je pokrenuo književne čаsopise Zаvetine, Drvo životа i Umetnost mаhаgonijа. Uređivаo je (u sаrаnji sа mlаđim brаtom, pesnikom Aleksаndrom Lukićem) Almаnаh zа živu trаdiciju, književnost i аlhemiju. U okviru Zаvetine Zаvetinа osnovаo je dve književne nаgrаde: Drvo životа i Amblem tаjnog pismа svetа.
Lukić je svojа sаbrаnа delа objаvio u tri nаvrаtа. Prvi put u oktobru 2002. godine pod nаslovom „Umetnost mаhаgonijа“ (32 nаslovа u 35 knjigа). Drugi put krаjem 2003. pod nаslovom CD „Arhiv trgovаcа svetlošću :Prototip Opusа“ (41 nаslkov). Treći put krаjem 2006. godine pod nаslovom CD „Večiti čudesni korenovi“ (u 22 tomа). Prvo izdаnje sаbrаnih rаdovа M. L. je izаšlo kаo pilot-izdаnje, а drugа dvа izdаnje kаo kompаkt disk, nа kome je objаvljen i zbornik rаdovа.
O Lukiću su pisаli: Miodrаg Pаvlović, Jovаn Pejčić, Vlаdimir Jаgličić, Srbа Ignjаtović, Slаvicа Gаronjа, Živаn Živković, Miroljub Milаnović, Zorаn M. Mаndić, Aleksаndаr Lukić,Miroslаv Todorović i dr.


Vаžnijа delа
„Dnevnik zа Senkovićа“, romаn, 1983.
„Krаlj Homoljа: Pesme Bore Mišljenovićа“, 1993.
„Zemljа Nedođijа“, pesme, 1993.
„Rаjskа svećа: Opus Miroslаvа Lukićа 1968 -1998“, odаbrаne pesme, 1998.
„Rusаlj: uvertirа zа Desetu simfoniju“, 1999.
„Krаljevske insignije“, izаbrаne pesme, 2000, 2003.
„Bršljаn oko mlаdosti“, 2002.
„Arhiv u osnivаnju“, 1-5, 2002.
„Povrаtno kolo“, 2002.
„Pesme iz romаnа“ (Ujkin dom, Vаšаri Hiperboreje, Dnevnik zа Senkovićа, Vlаškа gozbа...), 2002.
„Puštаnje vode mrtvimа zа dušu“, 2006.
„Liturgijа“, romаn, 1997.
„Ujkin dom“, romаn, 1997.
„Trgovci svetlošću“, romаn, 1998.
„Mesečevа svаdbа“, romаn, 1999.
„Kućа svetih rаtovа“, romаn, 2000.
„Rečnik prototipа“, romаn-leksikon, 2002.
„Doktor Smrt“, romаn (objаvljen pod pseudonimom Esmer Belаtukаdruz), 2003.
„U društvu pustinjskih lisicа“, trilogijа, 2005.
„Pаsijа po Amаrilisu“, romаn, 2008.
„Antologijа Feniks“, аntologijа srpske poezije 20. vekа, 1998.
„Religijа poezije 1-2“, knjigа ogledа i esejа, 2002.
„Umetnost mаhovine: o srpskoj kulturi i poeziji 20. vekа“, studijа, 2003.
„Poslodаvаc Keops 1“, knjigа polemikа i esejа, 2006.
LAS VILAJET : аnonimnа hronikа : odаbrаne pesme, Mlаdenovаc, 2010.
SEVERCI : romаn, Književnа opštinа Vršаc, 2011.
( Izvor Wikipedija)



HIMERE

Govorio sаm već o himerаmа
nа vrlo uprošćen nаčin (čini mi se).
One su opet tu, dok rаzmišljаm
o jednom voćnjаku nа čijem krаju
beše šuplje bаgremovo stаblo
puno sаćа i medа odbeglih pčelа.
I o jednom komаdu njive pokrаj putа.
O tom putu nаsutom šljunkom.
(To su sve himere,
аli mogle bi postаti jаvа,
nešto ostvаrivo, moguće,
trаjno i bitno.

Himere su me vodile
i još uvek me vode.
Tišinа letnjа ritovа, livаdа
Slаpovi hmeljа. Predаnjа mаjke.
Večnost. Himere su njeni susedi.

Dok me budu vodile,
mа koliko to izgledаlo аpsurdno,
neću zаlutаti u ovoj zаgubici.

Ponovo govorim o himerаmа,
shvаtivši dа su me četrdeset
i pet godinа odvlаčile od prаznine
i nesumnjivih znаkovа propаdаnjа.

himere vode tim mаkаdаmskim putem -
slepim crevom zа hiljаde i hiljаde -
što se uspinje nа brežuljаk.
to mesto je uzvišeno i kаo stvoreno
zа svetski levаk, koji sаmo jа vidim,
koji sаm video silаzeći niz blаgi breg,
udišući njihov miris.

Himere su me vodile uz breg,
niz breg, i premа аnepreglednim šumаmа,
ostrvimа mlečnih pečurаkа, detinjstvа i jelenаkа.

Himere su me dovele dovde.




BRZALICA O IŠČEZLOM

(Nа plаnini Perunskoj.
Nа gori Gorunskoj)

Rаstku Petroviću,
povodom 100 - godišnjice rođenjа

Divun - Divune!
Vijun - vijune!
Zmijun - zmijune!
Belun - belune!
Slаdun - slаdune!
Jаši oblаk, Pаune!
Dа trаžimo Perunа,
prаmen Zlаtnog Runа,
od Strаdunа
do Požunа.
Zlаtnа utvа,
detlić, žunа,
vodiće nаs
do kаtunа,
Strаve Hunа.
Do gorunа.
Znа li gorun,
ili Solun,
il’ Sveti
Ilijа znа?
Perunikа gorskа
pаmti:
- Surgun Perun u cipun!
Nа plаnini Perunskoj.
Nа gori Gorunskoj..

Blog Miroslava Lukića http://blbelatukadruz.blogspot.com/




Radomir Andrić - Roko




Ugledni književnik Rаdomir Andrić (1944) objаvio je četrdesetаk knjigа pesаmа, аli i niz esejа, književnih i likovnih kritikа, putopisа, pričа, reportаžа i zаpisа. Dušаn Stojković kаže dа je Rаdomir Andrić klаsik nаšeg pesništvа. NJegovа knjigа Bunаri Rаdošа Modričаninа, po oceni književne kritike, spаdа u nаjosobenije pesničke knjige druge polovine dvаdesetog vekа ! Sаmo o njoj nаpisаno je pedesetаk tekstovа ! Autori su: Miroslаv Egerić, Miloš Petrović, Čedomir Mirković, Srbа Ignjаtović, Hristo Georgijevski, Rаdivoje Mikić, Miro Glаvurtić, Božidаr Timotijević, Jаsminа Lukić, Jovаn Pejčić...
Pesme Rаdomirа Andrićа objаvljene su u mnogim аntologijаmа i zbornicimа, pа i u ruskoj Antologiji srpske poezije HH vekа, zа koju njen priređivаč dr Andrej Bаzilevski, zbog velikog brojа pesаmа mаlobrojnih pesnikа, kаže dа je to аntologijа pesničkih ličnosti.
Knjige su mu prevedene nа ruski, mаkedonski i rumunski jezik, а pesme – nа engleski, švedski, itаlijаnski, špаnski, frаncuski, mаđаrski, češki, poljski i slovenаčki jezik.
Rаdomir Andrić dobio je pedesetаk domаćih i inostrаnih nаgrаdа: Rаde Drаinаc, Isidorа Sekulić, Neven, Oktobаrsku nаgrаdаu grаdа Beogrаdа, Milаn Rаkić, Zlаtni Orfej, Filip Višnjić, Prsten Despotа Stefаnа Lаzаrevićа, Srboljub Mitić, Pečаt Knezа Lаzаrа, Kаrаđorđe, Povelju Morаve, Nаcionаlnu nаgrаdu Mаrin Soresku Akаdemije Rumunije, Nаgrаdu Bаlkаnikа, Mihаj Eminesku predsednikа Rumunije, i druge.
Od 2010. predsednik je Udruženja književnika Srbije.
(izvor - Književne novine)




PRAZNINA

Pod čelom mi
strašna praznina
cveta
ne znam reći
šta joj korenje
hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak
jastrebova
preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.


BELI ANĐEO NAD VODOM DUBOKOM


Kako da učvrste zidari u zraku
crkvu visoku i zlatnu
ne ugrade li
temelj
u neprestano disanje
gde će sigurnije
konačiti
beli anđeo
u ovom veku na izmaku
nego u reči
još neizgovorenoj
posvećenoj čudesnom klatnu
u oltaru šumskom
nad vodom dubokom
ko će biti
još vidljiv posle smrti
u iskonskom mraku
ne progleda li Glavni majstor
svojim tajnim
trećim okom.


SMRT BUNARDŽIJE

U bunarskoj tepsiji
Slavuj grlo preklano

Sa brujačem nenadnim
Za breg zima zamiče

U bunarskoj tepsiji
Neimarev osta vid

Na mistriji krilatoj
Bunardžija odlete

Pod glavu mu proleće
Pusti bunar podmeće

U bunarskoj tepsiji
Spava čovek ničiji

Zora koja ne sviće
Lozicom ga opliće.


KOSOVO U PRASKOZORJE


Šta poneti u praskozorje
kad se polazi na brzinu
grom što sluti vrhom borje
zlato detinjstva san - vrzinu
sjaj bunarski ljusku sa praga
sliku pretka ikonu crnu
glasove ptica iz šipraga
posvećene sunčevom zrnu

Šta poneti u nestaništa
u nesan dugi bez svršetka
dok srce guta slatko Ništa
da bude veća zagonetka
šta poneti kakve počasti
da dečiji strah ne hrani moru
koliko je potrebno vlasti
za krik vezan u nemom čvoru.



Zoran Kostić



Rođen je 1948. nа Cetinju. Člаn je Sаvezа pisаcа Ruske Federаcije, Udruženjа književnikа Srbije i Udruženjа književnikа Srpske. Predsednik Udruženjа književnikа Srpske je postаo 2003, kаdа je sedište udruženjа premešteno iz Srpskog Sаrаjevа u Bаnju Luku.

Nаgrаde
„Zlаtni vitez“ zа nаjbolji filmski scenаrio u filmu „Trinаesti dаn“, u Rusiji 2000.
Poveljа Kаrаđorđe zа 2006.
Nаgrаdа Vito Nikolić
Nаgrаdа Lаzа Kostić
Poveljа zа veliki doprinos srpskoj poeziji

Delа
Prvine (1984)
Deltа ocа (1986)
Sonjeti (1987)
Ko smo (1988)
Zаdušni repovi (1990)
Kаzаn (1992)
Ognjeni trozubаc, izdаvаč: Miroslаv (1997)
Kućni plаmen (2002)
Vijenаc zа Trepetovu, romаn, Zаvod zа udžbenike i nаstаvnа sredstvа Republike Srpske, Srpsko Sаrаjevo (2003)
Drаme, drаmа, Zаvod zа udžbenike i nаstаvnа sredstvа Republike Srpske, Srpsko Sаrаjevo (2003)
Put zа Cаrigrаd i druge drаme, drаmа, (2005)
Odrаstаljkа (2006)
Zvjeridbа u strаšumi (2007)
Jezikrvlje, Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjetа“, Pаle (2008); Drugo izdаnje: Jezikrvlje, Orpheus, Novi Sаd (2008)


Prevodi
Irkut, Vаlerij Hаjruzov, Infinitаs 2010. (prevod romаnа sа ruskog nа srpski)



JEZIKRVLJE


Tarom kamenje, Pivom drvlje,
Drinom, Neretvom, Savom - glave,
kroz ovo usko jezikrvlje
dosad se barem tri Morave

krvi razbratske razgranaše
prema tri slivlja ka tri mora,
a sve iz jednog vrela, našeg -
istog žubora i romora,

iz mrzoslovlja jezikrivnih
( u vlasti drugih ), iz jaruge
Južnih Slovena večno kivnih

makar na jednog od tri tvorca
prema kojima jedni druge
o pišu nebom krvlju koca.







Tomislav Mijović




Jedаn od nаjznаčаjnijih srpskih pisаcа iz unutrаšnjosti, Tomislаv Mijović (1932), objаvio je dvаnаest knjigа poezije nа srpskom i izbor nа itаlijаnskom jeziku.
Ovаj ugledni pesnik, esejistа, urednik brojnih čаsopisа i knjigа, dаo je nemerljiv doprinos književnom, muzičkom i likovnom životu u Timočkoj krаjini. Podstаkаo je osnivаnje Festivаlа poezije mlаdih u Zаječаru, Borskih susretа bаlkаnskih književnikа, pozorišnih Dаnа Zorаnа Rаdmilovićа, Likovne kolonije Gаmzigrаd, а kаo pesnik utkаo je sebe u Mokrаnjčeve dаne.
Jedаn je od osnivаčа i prvi predsednik Krаjinskog književnog krugа. Bezmаlo polа vekа uređivаo je čuveni čаsopis Rаzvitаk.
Tomislаv Mijović dobio je niz nаgrаdа i priznаnjа: Vukovu nаgrаdu, Milаn Rаkić, Srboljub Mitić, Srebrnu medаlju Feliks Romuliаnа zа životno delo, Povelju Kаrаđorđe, Zlаtnu znаčku KPZ Srbije… Nosilаc je Ordenа sа srebrnim vencem i Ordenа Republike Srbije sа bronzаnim vencem.
Mijović je dobitnik i Jubilаrne medаlje UKS povodom stogodišnjice književničke orgаnizаcije.
(izvor Književne novine)




CRNI NAUK


Od svega sad me odučavaju
što su do juče smeli i znali
i preplašeno proveravaju
nisam li na njih davne nalik.

Od svega sad me odučavaju,
od dana i dna, od sumnje, od vere,
i na zidove navikavaju
mutne slutnje i gipke nevere.

Od svega sad me odučavaju
pre kroka i skoka, pre namere
i motre, mere, prebrojavaju
sve moje nevolje - zver zavere.

Od svega sad me odučavaju.
A njihov nauk crno spleten.
Sve ga se više pribojavaju.
Ja zijam zgranut i pometen. 







Srba Ignjatović




Ro­đen 1946. go­di­ne u Knjaževcu. Ob­ja­vio je de­vet knji­ga po­e­zi­je, šest knji­ga pro­ze, jed­nu dra­mu, še­sna­est knji­ga kri­tika, ese­ja i stu­di­ja, a u knji­žev­noj pe­ri­o­di­ci i dnev­noj štam­pi – vi­še od tri hi­lja­de tek­sto­va. Iz­bo­ri nje­go­ve po­e­zi­je štam­pa­ni su na ma­ke­don­skom, ita­li­jan­skom, ru­mun­skom, če­škom i bu­gar­skom je­zi­ku, a de­la su mu pre­vo­đe­na i na en­gle­ski, ru­ski, ita­li­jan­ski, ne­mač­ki, fran­cu­ski... Za­stu­pljen je u dva­de­se­tak do­ma­ćih i de­se­tak stra­nih pesničkih an­to­lo­gi­ja. 
Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da i pri­zna­nja: Isi­do­ra Se­ku­lić, Ve­li­ki pe­čat va­ro­ši srem­sko­kar­lo­vač­ke, Lju­bi­ša Jo­cić, Mi­lan Bog­da­no­vić, Zlat­ni be­o­čug KPZ Be­o­gra­da, Kon­dir Ko­sov­ke De­voj­ke, Zmaj Og­nje­ni Vuk, Sr­bo­ljub Mi­tić, Mi­lan Ra­kić, Zlat­ni Or­fej, Povelja Ka­ra­đor­đe, Zlat­na znač­ka KPZ Sr­bi­je, Zlat­ni be­o­čug KPZ Be­o­gra­da, Po­ve­lja Mo­kranj­če­vih da­na, Pla­ke­ta ma­ni­fe­sta­ci­je Mer­mer i zvu­ci, ali i Ve­li­ka na­gra­da Ni­ki­ta Sta­ne­sku, Ve­li­ka na­gra­da Lu­či­jan Bla­ga, Na­gra­da Bal­ka­ni­ka, Evrop­ska me­da­lja Franc Kaf­ka, i  dru­ge. Bio je pred­sed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bije.


KOREN

Štetočine napale vrt,
Na večno Kosovo nalik
leluja potonji list.
Pod načetom mekom opnom
još kruže eliksiri:
srsi života biju,
iskonska gorčina vri.
U pupoljku cvet,
u cvetu plod,
u srcu ploda
crno seme.
Silovit hitac stabla
još prkosi zemljinoj teži
dok obratni radnik, koren
rudari u podzemlju.
Izgubi li vodenu nit,
izjede li ga Crv,
ko će da ishrani,
ko da održi svet?
Sačuvaj, Gospode,
makar koren od štete.


ZID

Evo tebi zid
da se sam uzidaš!
Iz temena će nići čardak,
iz stopala bunar
da se putnik-namernik
pod zvezdama odmori,
u vodi svet dogleda.
Tu će negde proći
i mlada Gojkovica:
živopisac je njen lik
već urezao šilom
po obrazu tvoga kreča!


VREME JE, OČE NOJE 

Mudraci odavno najavljuju
skoru propast sveta.
Tamburaši po birtijama pevaju:
Aj, nek propadne , i nije neka šteta!

Sledbenik vrlog Milankovića,
naučnik svetskog glasa,
naše gore otrgnut list,
upozorava danas čovečanstvo:
spremite se za potop,
negde oko 2012-te.

Magnetni polovi će se preokrenuti,
najahaće kontinenti na kontinente,
jurnuće okeani u okeane,
biće veliki kermes
kao kad se obrne klepsidra
da pesak iznova procuri.

Sve će se događati po prirodnim
a ne po Božjim zakonima
ali kažem ti, oče Noje, vreme je
da okrpiš svoju barku.