Đorđe Nikolić - zbirka pesama "Vi niste od ovoga sveta"

Srpska književna zadruga ove godine objavila je zbirku pesama " Vi niste sa ovoga sveta " pesnika Đorđa Nikolića.

***
"Najugledniji emigrantski srpski pesnik, Nikolić je od ranije pesnik sinteze, u novoj knjizi više nego pre. U prethodnim delima njegov pesnički sistem zasnivao se na formi i tematici. U novom lirskom projektu, sinteza je u pesničkom identitetu koji je ostvaren u nekoliko krugova ili nivoa: lični, zavičajni, nacionalni, hrišćanski. Nikolićeva lirika počinje od rodoslova i porodičnog predanja, prelazi u ustaničku i svetosavsku tematiku koja ima opštepravoslavne dimenzije, a kao središte pesništva i života uzima sudbinu egzila kao metafizičkog odredišta sudbine. Egzil je i porodični i nacionalni kosmos. U njemu se zbiva drama pojedinca i porodice, tragika dostojna poezije i njenih najdubljih osećanja.

Životni put pesnika Đorđa Nikolića, ističe profesor Miroslav Egerić, kao da preslikava klasičan izbor i put naših odvažnih predaka, koji su tokom 19. i 20. veka odlazili u Ameriku, kao što su pre njih njihovi preci, iz Hercegovine i Crne Gore, dolazili u Šumadiju i krčili šume, dižući na novom prostoru kuće i zasnivajući svoj novi život. Đorđe Nikolić, koji živi u mnogoljudnom Čikagu, odvažio se i sam po ugledu na pretke, danas objavljuje knjigu za knjigom poezije, sabirajući plodove onog što je na vreme iskustvom i rukom zasejano. Knjiga „Vi niste od ovog sveta”, naglašava Egerić, pokušaj je obnove srpske rodoljubive i religiozne lirike. Ona osnažuje iskrenost i duhovnost koju ovaj pesnik smatra, ne samo stepenom razvoja naše literature, nego i obnove njenih ponešto zaboravljenih, a ranije vitalnih tokova."

****
"Kod Đorđa Nikolića, u njegovoj tihoj lirici, primećuje Želidrag Nikčević, pesma je molitva koja se uzdiže prema nebu, tražeći i dajući utočište. Nikolićevo pesničko delo je u izvesnom smislu potraga za svetlošću, a istovremeno i potraga za prvobitnim jezikom – „onim koji je prethodio gramatici”. Kod njega pesništvo ima pozitivnu, ne samo smernu, pokajničku, nego i nacionalnu, sabornu, iskupiteljsku ulogu.

Lirski identitet Đorđa Nikolića, kaže Dragan Lakićević, ima nekoliko nivoa: lični, porodični, zavičajni, nacionalni, religiozni. Sintezi tih slojeva težila je njegova poezija još od ranih knjiga – pesama i poema, od ogledanja u haikuu i desetercu – do soneta i do forme narativne poeme i do obrasca crkvenog pesništva koje podseća na molitve, službe, kanone...

Registar obeležja ove poezije jeste i niz znamenja: slike, portreti, prizori – zavičaj koji je rodio pesnika i njegovu senzibilnost. Taj zavičaj je u Nikolićevoj poeziji više duhovnost i istorija, nego pejzaž i geografija. Zavičaj je Šumadija, zemlja Srbija, a Srbiju i Šumadiju čine preci i predanje, hramovi i vera, opšta i pojedinačna sudbina. Te elemente uzima u svoje pesničke slike i simbole Đorđe Nikolić. On ih određuje po imenima, datumima, geografskim podacima, ali ih ne izdvaja iz univerzalne šumadijske i srpske egzistencije – satkane od zaveta i stradanja, i vere koja sve to obuhvata. U veri je ceo čovekov put i smisao, pre svega ljubav koja intonira ukupni lirski rodoslov Đorđa Nikolića."

Crni 

Majka me u crnini rodi,
U crnini povi
I u crnini zadoji.

U žalosti za Miodragom,
Crnim,
Starijim bratom moga oca,
Svojim deverom,
Koga je bratom zvala.

Govorili su o Crnom:
Ni gorostasnijeg,
Ni čestitijeg,
Ni hrabrijeg,
Ni odanijeg,
Ni postojanijeg
Kraljevskog gardiste
Sa Oplenca.

I stamen,
I neustrašiv,
I pravdoljubiv,
I sažaljiv,
I milosrdan,

I Bogobojažljiv,
I Bogoljubiv.

Bio je najoraškiji među Orašanima,
Kako nas zovu u Šumadiji,
Po poreklu naših predaka Pejovića
Iz sela Oraha u Crnoj Gori,
Odakle nas dovede
Čukundeda moga oca,
Nikola,
Početkom devetnaeste stotine,
Pa mu njegov sin,
A moj čukunded Andreja,
Zablagodari
Svetonikoljskim,
Mirlikijskim zavetom,
I prezimenom Nikolić.

U ratu vojeva
Za Krst Časni
I Otačastvo.

U nemačkom
Zarobljeništvu
Dočeka oslobođenje.

Zarobljenici
Ponadano pevaju
O slobodi.
U Otadžbini,
Namešteni pobednici
Nastaviše svoj rat
Protiv svojih.

Zarobljenike, koji preživeše
I vratiše se kući,
Čekale su Udbine crne trojke
Crnih noći
I crnih dana,
Crnih zora
I crnih svitanja.

Pobeđen je i kamen
Na koji pobednici
Nisu kročili.

Naša sloboda je bila
Zatočenija
Od svih sloboda
U istoriji slobodnih.

Nova pravda imala je
Četvore oči;
Uhodljive,
Mnogoumnožive.

Uši mikrofona
Hvatale su i zuj stenice.
U svakom džepu po jedno uho,
Naročito u onim naprsnim džepovima
Uniformi,
Sa zakopčanim preklopom.

Više ušiju nego džepova.

Da ničija ni senka
Ne promakne.

I senka se čuje.

Razglasna stanica
Dezinformacija.

Blatiti,
Blatiti,
Blatiti.

Sve dok mu se kosti
S glinom ne speku.

Novo doba,
Nove sudije,
Nova sudanija
Bez zakletve,
Nove presude
Bez optužbi,
Bez časnog suda i svedoka.

Preki sudovi su postali
Vrhovni.
Preki je značilo –
Brzo i jednostavno.
Bez sudskog procesa.

Samo je Đeneralu montirano
Petonedeljno suđenje,
A znalo se još pre hapšenja,
Ako ga neko bude izdao,
Kakva će presuda biti.

U jednoj
Nepostojećoj presudi
Prekog suda,
Ispisaše ime
Crnog
Iz stupca živih
I uneše u stubac mrtvih,
Na svojim bezbrojnim
Crnim spiskovima.

Na njima smo,
Onakvi kakvi smo odvajkada bili
I kakvi jesmo,
Uvek bili brojniji.

Izbegnuti su
Goli otoci,
Zabele,
Mitrovice,
Opštinske apsane,
Crne jame…

Geografija zatočeništva
Zamenjena je geografijom smrti
I proširena na svaku stopu
Oslobođene,
Pa utamničene Srbije.

Smrt rešava sve probleme;
Nema čoveka, nema problema,
Govorio je maršalov idejni otac,
Surovi Gruzin,
Tvorac neprebrojnih
Sovjetskih Arhipelaga Gulaga,
Tamničar ruskog naroda,
Ruskog duha i vere.

Premnogo vas je ostalo u životu,
Ali još imamo vremena
Da tu grešku ispravimo,
Govorio je surovi užički komesar,
Načelnik Ozne,
Nenadmašni sejač smrti,
Žetelac nevinih srpskih glava.

Ostvarile su se proročanske reči
Zatočenog pesnika
Svetislava Stefanovića:
Niko od nas ne zna
Kako će završiti,
Kojima je svom utamnitelju,
Užičkom odrodu,
Mirno odgovorio na pretnju
…kako će gadno proći…
Streljan je Stefanović,
Ali je ostala njegova reč Pravde,
A Pravda i dalje čeka.

I sam sin svih naroda govorio je da
Srbija nema čemu da se nada,
Za nju neće biti milosti,
A kasnije predlagao
Da se dignu ruke od masovnog
Ubijanja u zemlji Srbinovoj,
Jer, niko se više ne boji smrtne kazne.

(DŽelatu se ime ne pominje.
DŽelatu je ime u zanatu.)

Svako mesto u Srbiji imalo je
Svoje crne trojke.

U Otadžbini, porobljenoj oslobođenjem,
Nije bilo slobode ni sigurnosti za Crnog.

Na pragu i ognjištu,
Ni u rođenoj kući,
Za njega nije bilo mesta.

Po povratku iz logora,
Rekao je jednom svom Orašaninu,
Otpadniku od bogočestivog roda i imena
I krsne slave Svetog Arhangela Mihaila:

Da sam znao kako ćete
Zverski da se ponašate prema narodu
I da radite ovo ššo radite,
Nikada se iz zarobljenitva
Ne bih kući vratio.

Uskoro zatim,
U sokaku Oraških u rodnom mu Jelencu,
Jedne tamne noći,
Tamnih poratnih godina,
Tamne, zatočene, slobode,
Dočekale su Crnog
Motke, tojage i metalna štangla,
Drugova nove vlasti,
Klasnih neprijatelja,
NJegovih komšija,
Koji ga, pred dvorišnom kapijom -
Ostaviše za mrtvog.

Zemlji blizu, zemlji se ne dade.

Crni se nije dao smrti.

Na njega nije smela jedna trojka;

Ali sačekale su ga dve:

Dvojica Nikolića,
Prokletog krštenog imena,
Pred Bogom jedine naznačice,
Sramni potomci časnih Orašana,
Krvnih srodnika Crnog,
Srodnijih s Partijom
Nego s bratom –
Čuvala su stražu.

Četvorica tukla.

I četvorici se Crni,
Goloruk,
Odupre i prežive.

Smrt samo jednom dolazi.
Jedanput će zasigurno doći.

Smrt u rukama smrtonosaca,
Najupornije čeka
I nikad ne zakasni.

Partija je imala strpljenja
I kadrova.

Komesari i trojke
Brinuli su o tome
Da u besklasnom društvu
Partijsku pravdu
Dobiju svi po partijskoj pravdi.

Partija te tuži,
Partija ti sudi.

Dvadeset drugog novembra
Četrdeset osme,
Udesiše komesari,
Ovoga puta uspešno,
Da usred bela dana
Na jednoj sivoj beogradskoj ulici,
Udari kamion u drvo.

Ostao je samo crn trag
Guma izrađenih negde pod Uralom.

Drvo,
Kao preko nišana,
Pade na svoju metu.

Na Crnog.

Onaj od poverenja,
Koji dovede Crnog
Do kobnog stabla drvoreda,
Osta na licu mesta – nepovređen.

Na brzinu ga
Ukloniše s mesta nesreće.

Ko je kriv što se Crnom
Ne dade da preživi.

Sam je kriv.

Što je se vraćao kući iz zarobljeništva,
Kad nije morao.

Hteo je u oslobođenu Otadžbinu,
A mogao je, poput mnogih Srba,
Nemačkih zarobljenika – u Ameriku;
…kod ujaka.

I Voždova je pala pod drvetom.

Mrtvog ga odneše sa trotoara
Poprskanog
Golgotskim kapima.

Pao je dub,
Pao je Crni.

Pao je
Radovanjski –
Na veru.

Kad ga nije odneo rat,
Odneće ga kamion,
Sa zastavom Oslobodilaca,
U večitu slobodu.

Zavijori još jedan
Crn barjak
Na Oplencu,
Usudnim ukrasom –
Crnim u crno
Ucrnokrašene Srbije.

Kao i crnim maramama
Srpkinja
Majki, kćeri,
Snaha i sestara.

Starica,
Što još ni onu crninu,
Iz Balkanskih
I Prvog rata,
Nisu skinule.

Za onima tek zamomčenim,
Tek stasalim za ženidbu,
Neregrutovanim,
Školarcima
I seljacima,
Čiji je prvi izlazak iz sela
Bio poslednji,
Poslatim da kao
Đurđevdanski jaganjci
Budu poklani
Na pitomim sremskim poljima.

U Srba je crno pesma,
Plač uspavanka,
Kuknjava napevanje,
Zapomaganje arija.

Kad srce puca –
Rastavljanje od života.

Gospod ni kukavicu nije
U crno odenuo,
A ona vazda crno peva
I veselija je od svake Srpkinje.

I prvo rođenje
U našoj familiji,
Posle smrti Crnog,
Beše radosno –

U crnini.

Baba Nevena,
Do sudnjeg dana ojađena,
Do veka u žalosti i crnini,
U molitvi Bogorodici Utešiteljki,
Majci Prevečnog Mladenca,
Crna i kukavna,
Crno zabrađena,
Na crninu osuđena,
I promeni svetom;
U crninu okovanoj,
Crnini za veka predanoj,
Tek joj smrt crninu raskova
I u crninu snova
U mrtveno crno-odenu.

I Crnom,
Svom prvencu,
U crnom ode
Iz crnog života,
Crna srca,
A ničije srce ne pocrni
I ne prepukne
Kao majčino,

Kad je meni bila osamnaesta.

Na Svetog Antonija Velikog,
 3O. 1. 2O11.



Kosovo na sudu

Kada je ono crnorizac Čarnojević
Digao onaj narod,
Nameren da ga sačuva,
Da je mogao i ovo Polje

Ovaj Srbozem,
Ovaj Savozem,
Ovaj rodozem,
Ovaj zrnozem,
Ovaj krvozem,
Ovaj kostozem,
Ovaj krstozem,
Ovaj nebozem,
Ovaj Bogozem,

Na one ruke podignute nebu,
Da raširi kao Plaštanicu
Ili pred onu Golgotu, kao Časni Krst,
Ili na rame, kao Svete mošti,
Ili na grudi, kao Svetu ikonu,
Ili na dlan, kao Sveti Hram,
Ili pod mišku, kao Svetu Knjigu,
Ili u ruku, kao Sveti putir,
Ili na čelo, kao Sveto miro,
Ili na koplje, kao Krstaš barjak.

I da ga ponese sa sobom
Tamo gde se sa zemlje
Ništa ne nosi –

Na Strašni sud.

Da na nebeskom Prestolu,
Neporočnom presudom,
Presudi

Pravedni Sudija.

O Vaskrsu,
15. 4. 2001.

Đorđe Nikolić  je rođen u selu Rabrovcu pokraj Oplenca. Početkom sedamdesetih godina je napustio Srbiju kao politički emigrant i nastanio se u Americi.
Posle sticanja magisterijuma, završio je doktorske studije slavistike na Nortvestern univerzitetu (Northwerstern University) i nastavio da radi na doktorskoj disertaciji o srpskoj emigrantskoj poeziji.

Prvi književni rad, Nikoliću kao gimnazijalcu, objavljen je u beogradskom listu Susret 1966. godine.
Knjige:
Nikolić je objavio ove knjiga pesama, od kojih prve četiri u egzilu:
There Slavic Poets (Tri slovenska pesnika), bibliofilsko izdanje na engleskom jeziku, sa izgnanim
ruskim nobelovcem Josifom Brodskim i poljskim izgnanikom Timoteušem Karpovičem, Čikago,
1975.
Po starim reljefima, bibliofilsko izdanje izdavačke kuće Garamond! Dragana R. Aćimovića,
emigrantskog izdavača Miloša Crnjanskog, Johanesburg, Južna Afrika, 1975.
Grmovi, trave, bibliofilsko izdanje, Čikago, 1978.
Keu to Dreams According (Ključar po Đorđu), na engleskom jeziku u prevodu Čarlsa Simića, bibliofilsko izdanje, E1renor Books, Čikago, 1978.
Srpska glava, Srpska književna zadruga, Beograd, 2000.
Nebeski vrt, Prosveta, Beograd, 2001.
Dopis, Srpska književna zadruga, Beograd, 2001.
U potrazi za Euridikom, Matica srpska, Novi Sad, 2003.
Vi niste od ovoga sveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 2012.

Izvori : Pesma je molitva
           http://www.srpskaknjizevnazadruga.com

Povezano : Đorđe Nikolić