13.11.2011.

Zoran Milisavljević

Zoran Milisavljević je rođen 1959. u Topoli. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu ( katedra za čistu filozofiju ) . Objavio je knjige pesama -Anonimni Bog (1988), Rasprodaja duše (1991), Živim (1997), Koža od reči ( 2006).
Milisavljević je i autor tri romana - Pucanj ( 1993), Parastos za moga dedu ( 2005) i  Umiranje Evrope ( 2011).
Dobitnik je prestižne nagrade "Milan Rakić"( 2007) kao i nagrade "Zlatna struna" (2008).
Živi i stvara u Jelencu.





PRISUSTVO

Moje juče okreće se
u prolazu i traži me.
Mene nigde nema.
Izmaglio sam u brazdama krovova,
u nedostajanju,
u vašim pogledima.
Moje prisustvo
ni ovde, ni tamo
nikako da dođe na red.


BELA KUGA

Na konopcu za veš
umiru dečije pelene.
Ništa se više ne obnavlja.
Ni senka embriona.
Nerođena deca, udavljena
oplakuju iskustva naručja.
Pusto je poslepodne,
ubijeno u galopu.
Sad Avram i Sara
gaje jedino sebe,
svoju hedoniju.
Ispod njihovih duša
smeh zgnječenih dečaka.


PESMA U AZILU

Oaza je rana pustinje
zarđali trag
grč glasa što peva
gramatiku straha
u rukopisu
olistale misli
Sad olovka odjekuje tišinu
pesma u azilu
recituje ćutanje
Jedino zvezda padalica
obeležava kurs.



REMEK DELO U NASTAJANjU
Zoran Milisavljević: Umiranje Evrope

Zoran Milisavljević, pesnik i pripovedač srednje generacije, po obrazovanju filosof, napisao je roman koji je, već i svojim naslovom, rukavica bačena u lice vladajućoj a nametnutoj aksiomatici ”evropskog puta” kao jedinog mogućeg kojim Srbija i srpski narod mogu da se kreću u potrazi za spasom. Ali ta rukavica pogađa i lice svakog koga se sudbina Evrope i evropeizovanog čovečanstva tiče i nezavisno od položaja i uloge Srbije u njoj, i u njemu. Visoka ravan na koju je delo podignuto, ne samo svojim izazovnim naslovom, nego i postavkom radnje i duhovnom istančanošću pripovedanja, obavezuje svakog ko tragajući za vlastitim stanovištem drži do sebe, da roman pročita i prema njemu se odredi.
Već na prvim stranicama knjige ta se obaveza, međutim, za sladokusnog čitaoca pretvara u višestruku radost, i u veoma bodro i bremenito iščekivanje: Da li će se, i kako, pisac izboriti sa krupnim ciljem koji je sebi postavio?
Ovaj čitalac, prigodice premetnut u tumača, uzdržaće se za početak od odgovora na to pitanje, ne bi li svakom ostavio slobodu da donese svoj vlastiti sud. Ali predočavajući smelu i dalekosežnu zamisao pisca i već pomenutu sjajnu postavku njegovog dela, hvaleći ga i kudeći, on neće ispuštati iz vida dva donekle naspramna stajališta – prvo, Geteovo, da čovek i delo vrede onoliko koliko vredi njihov cilj, i drugo – svoje vlastito i npr. Židovo – da domašaj jednog umetničkog dela (ne samo proznog) možda ponajviše određuje i ograničava ono čega u njemu nema.
Kako, dakle, da ne poskoči od radosti čitalac koji je u mladosti sa Tomasom Manom i njegovim Hansom Kastorpom pešačio po vrletima Čarobnog brega i činodejstvovao u paraboličnom obredu sahranjivanja Evrope, a sada već na prvim stranicama Umiranja Evrope uvidi da se kod našeg pisca Manov Davos sa vrhova Alpa premestio na nulti stepen nadmorske visine, i sada kao ”beli brod” krstari Mediteranom...
... Onim istim Mediteranom kojem kako da se ne uzraduje isti onaj čitalac kroz čiji je duh u mladosti prostrujala Kamijeva misao o Medeteranu kao ”središtu zemlje”, kada na tim istim, svetlim, prvim stranicama Umiranja Evrope naiđe na taj isti, autorovom ličnom bojom presenčen, Kamijev doživljaj imena i značenja tog prostora u kojem, za obojicu pisaca i mislilaca, kuca samo srce Evrope i čovečanstva?
Kako, najzad, da sa posebnim uzbuđenjem ne zaplovi tim ”belim brodom” čitalac koji je od mladosti sviknut da svaku dalekometnu, uz to još i dokoličarskom raskoši obeleženu plovidbu, vezuje za sudbinu Titanika, kada već na prvim stranicama Umiranja Evrope počne da raspoznaje autorova svesna priobražavanja scenografiji najslavnijeg brodoloma, pa stane da se potajno bavi mišlju, ko će i kako odigrati ulogu ledenog brega?
Da li će se, dakle, ”Davos-Titanik” skrhati u ”središtu zemlje? – osnovno je pitanje sa kojim čitalac objedinjuje sve tri svoje početne znatiželje čije je uzroke pisac istim veštim zahvatom istovremeno i nagovestio i prikrio. Ustvari, pravo pitanje je, ne da li, nego kako, jer je ishod već predodređen naslovom. Dovoljnim i jakim razlogom ili ne – čitalac će sam prosuđivati tokom čitanja.
Svaka od ove tri pritajene uporišne tačke, takoreći okosnice i niti-vodilje koje su oblikovale ukupan početni naum romansijera, naprosto će iziskivati i druga sravnjivanja sa zamislima, naporednim likovima i zadešajima u odgovarajućim prauzorima, posebno sa onima u delu Tomasa Mana. Na primer: Da li će se na palubi našeg broda, u međunarodnoj družini koja se samotočno, korak po korak, na njoj obrazuje tokom turističkog putovanja, pojaviti parnjaci ili replike onih moćnih a oprečnih personifikacija podvojenog evropskog bića kakvi su u Čarobnom bregu bili Nafta i Setembrini, ili: Kako će mlada gospođa Elizabet izdržati nadmetanje sa gotovo nenadmašnom madam Šoša? I povrh svega, kako će pisac središnjim likom Umiranja Evrope, Srbinom Nikol(as)om, filosofom već izgrađenih pogleda (iza kojeg, bez ikakvog manovskog prikrivanja ”dvostrukom distancom”, u celosti stoji on sam), nadomestiti ”prazan subjekt” Hansa Kastorpa, savršeno prijemčiv za utiskivanje oprečnih obrazovnih sadržaja?
Ali kakav god bio ishod tih sravnjivanja, čitaocu najistančanijeg ukusa potkrašće se gotovo i uzvišen osećaj, da u rukama i pred očima drži pokušaj stvaranja istinskog remek-dela. Već i to, po gore navedenoj Geteovoj reči, daje ovom delu prvorazredan značaj. A tom utisku bez ikakve sumnje doprinosi izvrstan stil pripovedanja, sav saliven od lirskih prepleta mislenosti, samoposmatranja, zapažanja najtananijih trepeta u atmosferi, okruženju i duši.


                    DR Milan Mladenović

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.