Milenko Popić

Ro­đen 1945. go­di­ne u Bač­koj Pa­lan­ci. Di­plo­mi­ra­ni fi­lo­log (ju­go­slo­ven­ska i svet­ska knji­žev­nost). Pi­še po­e­zi­ju, pro­zu, ogle­de i pri­ka­ze. Objavio knji­ge pe­sa­ma:Ako pe­vaš gle­daj u sun­ce (1976), Tra­go­vi­ma mo­žda istim (1983) . Pobednik je književnog festivala "Šumadijske metafore" za 2008., i tim povodom izlazi njegova zbirka "Spontanist". An­to­lo­gi­je: Pro­zor kroz ko­ji Du­nav te­če (2005) i Sli­ka je du­ša pe­sme, pe­sma je du­ša sli­ke (2007). Ured­nik je ča­so­pi­sa „Do­me­ti” i Bi­bli­o­te­ke „Go­lub”. Osni­vač je i vo­di­telj sa gi­ta­rom „Po­et­skog igra­li­šta“, spon­ta­nog dru­že­nja ka­zi­va­ča sti­ho­va, od av­gu­sta 1992. Član je Dru­štva knji­žev­ni­ka Voj­vo­di­ne i Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je. Do­bit­nik vi­še knji­žev­nih, ured­nič­kih i sport­skih na­gra­da. Milenko Popić važi i za najboljeg maratonca iz kategorije veterana na teritoriji nekadašnje SCG. Ži­vi u Som­bo­ru. LAZA KOSTIĆ NA PROZORU SRPSKE ČITAONICE U SOMBORU Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru ispreda po ko zna koji put vlastitu harmoniju označenog i označitelja osluškuje kako promiče senka pronikla iz njegovog osnovnog načela u očima beskraj ukršta spakovan isto je videti i znati osećanja su unutar i izvan svega Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru pokriva ulicu pitanjem zašto pripada ljudima usamljenim od kojih ne očekuje ništa namah dovoljnih sebi samima bez onog što ih mami što ih usput dotiče i nestaje kao nešto što je bilo Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru nadjačava sebe obimom putanje gde svetlost čini svet svetom premost između predmeta i slika prelama boje užarenog nemira kad mozak silazi u srce simetrija prostora u vremenu ogleda se u simetriji duše prema telu Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru guta iskrice zvezda za pomeranje puta priziva sve što sebe ima toliko suprotnih stvari po količini jednake po kakvoći protivne hrana i nadražaj ne suprotstavljaju se svaki zalogaj dopunjava i preinačuje Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru usporenim preletanjem na ono čega nema u borbi protiv očevidnosti ni java ni san da ga dokuče kako svemu i svačemu biti izbliza gde je najveće izobilje oskudnost a nesavršenstvo savršena istina Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru udiše životvornu lepotu oblika zaumni prasak nepoznatih energija reči prezidane iz praiskona u sebi od sebe razmešta prepune smisla od vazduha otresa čisti ton iz punih izlazi pluća smiraj na licu nije dovoljan Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru s unutarnjeg ogledala Lenka ga hrabri pogledom punim želje obećanja i predanosti u trenutku koji se pamti celu večnost ona što telom bi i mrtvog oživela gledala ga je misleći da je ne vidi a to je i u tajni dnevnik zapisao u sefu čuvan pod ključem Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru spreman za sudnje trčanje snagom kojom sve započinje od promišljaja do neslućenih visina odlazi iz beznjenice u rajski stan tamo gde će biti dosta joj mlad gde svih vremena razlike ćute namerno ostavlja vrata otvorena SPONTANIST IGRA SNOVE Spontanist igra snove na javi slično sobi gde glatka šumi iluzija na krevet s police knjiga naravno to je blisko svemu što ga pamti skoro do srca čisto na mestu strana odabranih duž otete blizine nijansira misli podvučene ranije uz ritam prilagođen fabuli neispisano teče sporije poredi spletove okolnosti nežnosti čežnje bolesti kroz sve što prolazi otpozdravlja svojim osećam u gradu se stalno priča na njega svetlost dana da liči kad se od sebe i udalji snivan misao ostaje prilično ista ono što ga isponova stvara reč je o stalnim promenama ne čita se izbliza zauvek i svima snovi ne traže gde je poenta u njima igra nije vreme ona je prostor bilo koji zašto otkrivati šta postoji kad ionako dovoljno ničega nema