01.12.2012.

Prostori i figure - poezija Ognjena Petrovića

U izdanju Službenog glasnika (Beograd, 2012), u novo-pokrenutoj ediciji Glasovi, urednik Goran Petrović, objavljena je knjiga Prostori i figure – izbor iz nove srpske poezije. Knjigu je priredio Vladimir Stojnić.
Centralni deo izbora sačinjavaju poetski ciklusi Bojana Vasića, Ane Seferović, Marka Stojkića, Siniše Tucića, Gorana Korunovića, Uroša Kotlajića, Jasmine Topić, Jelice Kiso, Ognjena Petrovića, Petra Matovića, Maje Solar, Dragana Radovančevića, Bojana Savića Ostojića, Danice Pavlović, Nikole Živanovića, Tamare Šuškić, Vladimira Tabaševića i Marjana Čakarevića..





Pesme Ognjena Petrovića  zastupljene u knjizi Prostori i figure.


Ulazak

Sa XII sprata grad možda liči
na usijani ravni disk:
nedostaju mi sveža poređenja,
vazduha pre svega,
mogu da osetim kako me duvanski
dim udara u lice.

So nagriza rešetke na prozorima,
iza se mrve tamni obrisi zgrada
i zaista postaje sve teže,

delikatnije,

to savijanje listova stvarnosti
u kocku.

Kada zažmurim:
oporeknuti svet raspolućuje se u meni,
tinja, mrlje slova postaju opnokrilci,
mile preko moje ruke.

Više ne želim da se penjem
do XII sprata,
bliže plamenu nikada neću prići.
Nedostaju mi sveža poređenja,
boce sa kiseonikom.

Umesto pesme, da, žarom cigarete
po golom vazduhu napisaću:
gledajte, gledajte kako na grad pada

gigantska giljotina zime.





Kroz odsanjani pejzaž

Živim u modernoj pećini
opremljenoj sofisticiranom tehnologijom,
ogledalom na plafonu,

spravama za introspekciju,

ne pišem pesme,
sričem ih u diktafon,
plivajući kroz odsanjani pejzaž,

da, ponekad su to kartonske kulise –
sa čijih komfornih balkona
sakate nimfe

skaču pravo u naručja
obećanih lirskih uzbuđenja,
a mužjaci spavaju,
kartaju se,
planiraju masovni zločin,

plivam još dublje,
pravo do gareži piktograma
u kojima  prepoznajem svoje maske,
neko me uporno doziva

kada se osvrnem
samo aromatizovani vazduh
liže glatke zidove.

Ponekad je to šuma
ispunjena entuzijastičkim žamorom urođenika,

tu obilazim oborena stabla
već potresen
zbog sopstvene suvišnosti
u šumi, samodovoljna koja postoji
i bez moje čizme
i dahtanja.

Živim u modernoj pećini
opremljenoj sofisticiranom tehnologijom,
telefon uporno zvoni,
veje sneg po TV ekranu,

u diktafon sričem suvi kašalj,

zaglušuju me urođenički bubnjevi,
piktogrami oživljavaju po zidovima i bez muzike

plešu li plešu.





Mogao sam obući Euklidovu togu

Nisam zaslužio milost,

bio sam živ,
tih & fokusiran, zanet skicama
koje umnožavam
bez neminovne potrebe,
nimalo bliži sebi, nimalo bliži domu.

Šlagere iz prošlog veka slušam,
odsvirane na daviteljskoj žici,
uz liker od rabarbare,
u kišnom gradu
koji je gušila tromesečna žega,

ništa o tome nije pisalo u enciklopediji,
bila je stara,
slova su otpadala i mirisala
na razređivač, na lak za nokte,

buka vozova kotrlja se kroz pustinju,
nikada nisam video jedan,

mogao sam obući Euklidovu togu,
biti tumač runskih znakova,
pukovnik SS-a: milosti nije bilo.




Kućni duhovi nisu želeli da se smire

Bilo je dana kada sam o gubitku
mislio isključivo u brojkama: jedan tanjir greškom
iznet na sto, neparnost košulja u ormarima.
Jedan par cipela, u hodniku, kraj vrata.
Još uvek one leže tamo.

Pošta se gomilala uporno, dugo:
računi, pozivnice za sahrane & venčanja,
ispisane lepim i nervoznim rukopisom,
službeni glasnik koji nisam stigao da odjavim.

Šuštala je statika iz polovnog tranzistora,
parket je pucketao,
kućni duhovi nisu želeli da se smire,
zagledan u krpe neba –
grof Bolkonski umirao je dugo,
kakva lepa smrt, ponavljao sam,
osećajući kako nas je odjednom dvoje manje.

U pauzama slovo je padalo na slovo, list na list.
Ni traga predvidivom ishodu u albumima,
lica po pravilu široka,
nepovratno zaražena srećom,
nikakve senke da pokrije zakrvavljeno
oko punine. Pre zime, trebalo je pospremiti nered,
obračunati isuviše nametljiv ostatak.
U sobi u kojoj je baš sve bilo kako pamtim:
prašnjavo, hladno, posno.

Čitav dan uklanjao sam najlon sa nameštaja,
drugi potrošio prazneći police sa knjigama, pločama,
ne tako retkim. Odeću sam pakovao dugo,
pobožno pazeći na svaki prevoj, svaki neposlušni šav.

Pre zime, dugo sam vozio van grada,
(bitka se između sklopljenih korica
vodila još uvek istim tempom),
misleći kako je zaista previše svetovnog u nama:
i tamo, na deponiji, ostavio sam sve, tovar,
teret, lišen prekornog pogleda, tvog, ma čijeg, sam.
Ni na šta veliko spreman.
Ponajmanje na uzaludnost nesvodivog računa, podvučenu crtu,
nulu, taj čaroban broj.





Pred nastupajuću noćnu tišinu

Zatvaram vrata,

okrećem ključ u bravi,
povlačim rezu preko vrata,
proveravam prozore,
preko –
povlačim zavesu, ulazim u sve sobe,
zagledam ispod kreveta, u ormare,

u gluvo doba ruše se montažne kulise,
pravougaonik crkve,
kvadrat banke,
piramida supermaketa,
golom ledinom voda valja najlonske kese,
plastiku,
sitan šljunak, farbu
spira, uglačane skelete pasa,

u ispražnjenom kvartu
vene sveže zasađena bodljikava žica,

predugo sam nosio žilete u grlu,

napustiću ovaj toponim iz pakla,
otići na ostrvo Spektakl,
da slušam kako se talasi tuku,

sakupljam školjke iz dubina,

i mislim na buduća mrtva slova budućih
racionalističkih utemeljenja.





Na plaži, sa Sokratom

Gušterski dodir kože,
miris osveživača uvek tako agresivan,
neracionalno jak.

U sobi za trošenje slobode.
Dok zauzet svet kulja sa plaže, oprez:
među kamenim blokovima
ugnezdile se zmije. Pesak & voda,

dok sve to pokriva trava
i koščata šaka nekog budućeg
zaljubljenika u arhaično pronalazi
tvoj steg.

Tamno su obojeni zidovi sobe,
taman je i napitak
koji stežem u čaši sa ledom:
Sokrat nije napisao ništa, reči su samo zvuk
ispaljen u vazduh, a rukopisi gore.
Iza rešetke prozora
nijedne rđom okovane balustrade
da na njoj odmorim pogled.

Kasnije mi liftboj drži predavanje
o geomorfologiji lokalnih stena, nabraja
znamenita mesta, sva znamenita mesta.
Kaže da je ovde rođen
i da će po svoj prilici, ovde i umreti.





Moja soba liči na uviđajni poligon

Moja soba liči na uviđajni poligon:
samo trobojna signalna traka
& službeni kerber da ograničava pristup
nedostaju, sve ostalo je tu.

I udubljenje u krevetu –
sa ocrtanom konturom tela,
i miris utekao iz deponovanog sarkofaga,
ispreturani predmeti
u čijem se fosfornom svetlucanju
razrađuje sinopsis
za kriminalistički film.

Uspeh je vezati se za ukočenu sliku –
izvan koje sve postoji samo pod velikim
znakom pitanja,
u nekoj vrsti obamrle zamišljenosti,

pomišljam dok se uvlačim u svoju sobu,
oprezno, na prstima,
još uvek u potrazi za izmaklim petljama detalja,
otiscima ostavljenim na stolu, kristalnoj čaši,
krevetu, na kojem ću,
bez svesti o sebi, ravnodušno sačekati

podnevnog anđela,
svog nasmejanog ubicu.





Ništa se tu nije moglo uraditi

Recimo da je svega više bez čega se može nastaviti:
tvoja najlonska čarapa pucketa i rasprostire
elektricitet kao stari filozofi svoje misli.
Kada je odložiš ona ne pripada više tebi, već prostoru,
sobi, kao i mi sami.

Zvono tri puta udari žestoko,
policijska sirena zavija tako glasno, uskoro će sumrak
i valja biti posebno oprezan da se ne zatekneš
na uličnom poligonu,
u pokretnom pozorištu senki gde zavesa svaki čas pada,
a glumci izmoždeno stoje a da nisu izgovorili ni jednu reč.

Sve se manje ima šta za žrtvovati: pod oltarom mirno
spava zmija,
i tu se baš ništa ne može uraditi, baš kao sa ovom pesmom:

recimo da sam hteo da bude o tebi,
kako se uvlačiš pod pokrivač iznad kojeg štrče samo pramenovi
i oči, nešto što te odaje,
ali sirena zavija isuviše glasno, možeš samo da zavidiš
onima kojima je oduzet i sluh i vid,
i kojima je odavno jasno da se u mraku konture jasnije naziru,
a reči stiču tvrdoću,
kondezuju se u nešto čvrsto, opipljivo,
postaju stvar, predmet, artefakt, tek kada se izgovore
u tišini potopljenog broda, u tišini katedrale.




Pesma napisana u retkim trenucima izrazito dobrog raspoloženja ili kako ja zamišljam budućeg sebe

Nije više bilo
krstarica na putevima,
ni puteva više nije bilo,
izraslo šiblje
spliće se oko ispražnjenih tankova
pumpe na prilaznom E-75,
unutra miriše na starački znoj i petrolej,

jedna lampa gori u pomoćnoj sobi,
ispod paukove mreže
bezubi starac pretura po praznim ladicama,
stvrdnute mrve hleba
nalazi na umašćenom podu,
metalnoj kutiji za sitniš,

kroz razbijeno okno
starac vidi delić poznate pustinje,
delić neba
i seća se kada je brojao
koliko mlaznjaka preleti severoistočno
i jugozapadno, ali više nije siguran

je li zaista bilo tako
ili je u pitanju samo strašan san,
koji ga, evo, drži,
čak i sada,
kada je, čini mu se, u potpunosti budan.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.