08.12.2012.

Miloš Janković


Savet književnog festivala "Šumadijkse metafore" doneo je odluku da se Povelja "Karađorđe" za 2012. dodeli pesniku Milošu Jankoviću. Na nedavno održanoj manifestaciji "25 godina  Šumadijskih metafora" povelja Karađorđe svečano je dodeljena i pesniku Zoranu M. Mandiću koji je odlukom Saveta nosilac povelje za prošlu godinu.


SAOPŠTENJE PREDSEDNIKA ŽIRIJA


 ''Šumadijske metafore'' u Mladenovcu dodeljuju po deveti put POVELJU ''KARAĐORĐE'' za životno delo nadahnuto duhovnim i slobodarskim tradicijama srpskoga naroda.

Žiri u sastavu: Dušan Čolović, Radoslav Vojvodić, Nikola Cincar Poposki, Miroslav Lukić i Dušan Stojković, većinom glasova doneo je odluku da se povelja ''Karađorđe'' za 2012. godinu dodeli književniku MILOŠU JANKOVIĆU.

U Milošu Jankoviću srpska poezija ima pravog, autentičnog pesnika koji piše samo kada mora i kada ima o nečemu novom, i starom u novom ruhu, da nam prozbori. NJegove pesme, uglavnom rimovane, izuzetno širokog, neomeđenog, tematskog raspona pesme su na sav glas. Pred nama je pesnički roman u nastajanju. Pesnik je, predano, tiho, polako, sveobuhvatno ispevao naš, srpski – i istorijski i duhovni – epos. Našu, ovovekovnu, svevekovnu, SRBIJADU. U Jankovićevim stihovima telom se istorija piše. Pokazuje se kako se i smrću živi. On je dobar i značajan pesnik srpske lirike. NJegova poezija je muška, srčana poezija. Šiknula iz tmine srca. Jednako i odbolovana i odbilovana.

Predsednik žirija

Dušan Čolović






Miloš Janković - poezija

JEDINA ŽELJA



Da sam ajkula, fotelja, krastavac,

kaca za kupus, da sam marsovac,

da sam trolejbus, ekser, patofna,

da sam kobasica, ukusna krofna.



Što nisam kačket, poluga zlata,

kliker, točak, upaljač, pertla,

na ludnici prozor ili vrata,

ram za sliku, od pruća metla.



Da sam se rodio kao jelen,

kao gušter – dugačak i zelen,

ili da sam lav, čak i od papira,

asteroid što luta tamom svemira.



Da sam kocka leda u čaši,

naviljak sena, dečija igračka,

strela što nikad cilj ne promaši,

eh, da sam mačka, tačka, značka...



Da sam bilo šta – sem ovo,

nešto što ima svrhu i smisao,

žalio bih, znam, što nisam slovo,

jer ja živim samo da bih pisao.



GOST U LUDAČKOJ KOŠULJI



Svet se trajno preokrenuo naglavačke.

Sve ubrzano prelazi u svoju suprotnost.

Nose se iste košulje, nalik na ludačke,

pa ja, u takvom svetu, sebi postajem gost.



Potiru se razlike, negiraju nijanse.

Briše se linija što nebitno odvaja.

Krše se pravila i menjaju uzanse.

Moguće se s nemogućim u ništa spaja.



Laž je postala sveopšta istina.

Živi se trude da pređu u mrtve.

Od svih zvukova najjači je tišina.

DŽelati se poštuju koliko i žrtve.



Sve je na prodaju, a sve se i kupuje.

Ne postoji donja granica niskosti.

Niko nikog ne vidi, niti išta čuje.

Sve manje ima u ljudima ljudskosti.



Običaji služe za sprdnju i podsmeh.

Prijateljstva sebe interesom mere.

Ništa nije nečasno, ukinut je greh,

a sujeverje postalo tumač prave vere.



Svaka se posebnost prezirom kažnjava,

glupost je najčešća školska sprema,

i jedino mržnja ni u kome ne jenjava,

u dobu koje vremena za dušu nema.



Sasvim je svejedno – tuga ili radost.

Sve je isto. Na sve je stavljena tačka.

U svom životu sam sebi postao gost.

Na meni košulja. Ona ista. Ludačka.



MODNI TRENDOVI



Kaže mi jedan,

u skupom odelu,

šivenom po briselskoj modi,

da svaki moj stih,

pisan o pepelu,

nikuda Srbiju,

ni mene,

ne vodi.



Veli mi, takođe,

taj – isti,

dok oblači mantil

londonskog dezena,

da i meni i Srbiji

jedino koristi

stih koji veliča

nužnost promena.



Još reče,

na kraju,

stavljajući šešir

vašingtonskog kroja,

da o Srbiji i meni

oni sve znaju,

iz urne pepela

Kosovskog boja.



Ne stigoh da kažem

tom rečitom izrodu,

jer on – maneken,

u mrak umače,

da i Srbija i ja

pratimo modu:

pepelom punimo

moskovske kaljače.


povezano: Zoran.M. Mandić
                Promocija - 25. Šumadijske metafore


Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.