Bratislav R. Milanović

Rođen je 1950. godine u Aleksincu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Poezija:

Jelen u prozoru, DOB, 1975, Brankova nagrada
Klatno, Narodna knjiga, Slovo ljubve, 1980, nagrada Milan Rakić
Neman, Prosveta, Beograd, 1987, Nagrada Đura Jakšić
Balkanski pevač, Prosveta, Beograd, 1995, nagrada Srboljub Mićić
Vrata u polju, Prosveta, Beograd, 1999, Prosvetina nagrada
Cinteratul balcanic, Rafet, Ramnicu Sarat, 2001
Silazak, SKZ, Beograd, 2004, nagrada Rade Drainac;
Male lampe u tamnini, Biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo 2006, Zmajeva nagrada
Nepotreban letopis, Smederevska pesnička jesen, Smederevo 2007, dvojezično izdanje srpsko-engleski
Pisma iz prastare budućnosti, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009
Doors in a Meadow, Lewiston, USA, The Edwin Mellen Press, 2010
Jelen u Prozoru - Pesnička manufaktura -Beogradske manufakture snova, KK Sveti Sava ,Beograd 2011

Objavio je roman Potok , u izdanju NOLIT-a, Beograd 2001

Zastupljen u izboru Biljane D. Obradović Fives/Petice, pet američkih i pet srpskih pesnika , Contact Line and Cross- Cultural Comunication 2002, Beograd - New York, dvojezično englesko-srpsko izdanje.

Zastupljen je u više antologija srpske poezije objavljenih u svetu , Švedska, Češka, Slovačka, Rumunija, Rusija, SAD, Nemačka, Brazil, SAD, Mađarska, Italija.

Za pesmu "Letopisac pred bibliotekom na Kosančićevom vencu", objavljenu u Književnom magazinu na "Miljkovićevim danima poezije" u Gadžinom Hanu 2005. dobio je nagradu Zaplanjski Orfej.
Dobitnik je prestižne nagrade "Žička hristovulja" za 2009 . Povodom nagrade održan je i naučno kritički skup
o njegovom pesničkom delu.
Tim povodom 2010.objavljen je zbornik radova " Bratislav R. Milanović - pesnik".



I

Trideset godina nisam odgovorio na tvoje pismo:
tada se, nenadno, pod nama odronila jesen
i svet je jurnuo niz drugu maticu.
Pišem ti na jedinu poznatu adresu:

oktobar 1976... I gledam sa ove daljine kako,
u groznici, otvaraš pismo, požutelo od lutanja,
a u njemu – sve godine što su srljale
ovom nizvetrinom između prvog i poslednjeg krika.

I ne sklanjaš kosu sa čela kako ti se ne bi
u očima videla dva tamna i preslana mora
u kojima ćeš se uskoro kupati... uskoro...
Pišem ti sa ove daljine, sa ruba beskraja,

nagoreo u riđim šumama, umnoženim
na putevima, još tad... Na toj adresi
i ne možeš znati da je jutro prepuklo
u zraku što nas tu, kod tebe, uvija u svilu.

Tu, u nevinoj prošlosti, san je još uvek san.

Dok čitaš vidim na tvojim nosnicama drhtaj
i pod veđama plamičak spreman da sagori
zloguke moje reči: kasno je... veoma kasno:
i priželjkujem da ih proždere pepeo.


II

Pišem ti sa dna provalije, starinski,
rukom, pre no što se ohlade i ukoče prsti,
jer nikakva elektronika do tebe
ne dopire – toliko si zgusnula prostor.

I ne odgovaraš, zaustavljena nad gradom,
na volšebnom brdu, gde smo jednim dahom,
oboje, topili satove i magnolije budili
u proleće, leto, jesen i zimu...

Pišem ti rukom jer jedino tako mogu,
opet, kožu da ti dodirnem, i usne,
da nadražim čvor tvojih nerava
što pokreću moje telo, um i volju,

jedino će tako, umesto vetra, na oštrici
između ničeg i praznine, da me obujmi
vlažno tvoje disanje, još ove noći... još ove...
i da me kao pečurku digne iz podruma.

Tu, u premladom vremenu, nada ostaje nada.

Pišem ti: ovde, na dnu, so osvaja svaki pedalj
u ovom telu što je i sad vrt pun izazova
tamo, kod tebe, u prošlosti, jedino još tamo...
I poželim da me proguta pustinja.

( Pisma iz prastare budućnosti)


ORFEJ POSLE SVEGA

Ovaj grad narogušen tone,
tope se kocke-kuće, svaka vlast
između pamćenja i opakog tla.
Ko klatno-sečivo huči u visini
vazdušni sat.

To narušeno mesto, tvoj prag
gde si dremao, zapretao žar,
čeka te u strahu nepomično.
Ti iz glagola, iz koske, iz kože
jetku tvar

- opasan razum izlivaš u zrak
kroz sviralu preraslu u kost.
Ne pomera se ništa. Na zgarištu,
u soli, tvoju glavu vreba
nevidljivi gost.

I grad tone pod njegovom rukom.
I ti se menjaš-opora ličinka:
gledaš bivšu ruku, ljušturu
u kojoj si se krio. Kopni
već dugo hitinska

veza između tebe i šturog sna.
Na vreli mozak pada zadnja kap.
Ovaj grad se ruši: nitima od mesa
vezuješ opiljke dok huči u visini
vazdušni sat.

( Jelen u prozoru )