Uloga umetnosti u prevenciji narkomanije

Tokom ove godine Omladinska kulturna Organizacija - Mladenovac (OKOM) realizovala je kampanju "Mladenovac bez droge". U okviru preventivnog delovanja organizovan je i literarno-likovni konkurs na temu narkomanije. Na konkurs se odazvao veliki broj učenika, a cilj je bio promovisanje likovnog i literalnog stvaralaštva odnosno uloge umetnosti u prevenciji bolesti zavisnosti. Opština Mladenovac je uradilo puno toga na prevenciji narkomanije. Koliko su u tome zaslužni pojedinci - obični građani, a koliko nadležne institucije i Saveti , tema je za neki drugu priliku. U daljem tekstu možete pročitati  pobedničku priču "Devojka koja me je ubila" autorke Sare Marniku ,kao i  osvrt na odnos između stvaralaštva i droge i kraći prikaz radova pristiglih na literalni konkurs .

DEVOJKA KOJA ME JE UBILA

autorka : Sara Marniku, učenica II4 Mladenovačke gimnazije

Poznavala sam jednu devojku. Bila je visoka, mršava i veoma je ličila na one manekenke kojima sam se divila kao mala. Bila je uzoran đak i imala je porodicu koja je bila puna ljubavi. Uvek je pratila pravila i nikada nije grešila. Stalno bih mislila kako je njen život savršen i upravo ono što bi svako želeo. Međutim, često mi je govorila kako je on ustvari dosadan i kako se nikada ne mrda, ma šta radila.

Sećam se kada je prvi put probala džoint . Uveravala me je kako je sve to bilo zbog izazova i kako joj nekoliko dimova ne može škoditi. Ipak je to bila samo cigareta, obična pljuga drugačijeg mirisa. I poverovala sam u to , isprva jesam. Naravno, bilo je mnogo teže nakon nekoliko nedelja od po nekoliko dimova, kada sam već videla kako se menja. Ali, ipak je nisam zaustavila.

Sećam se kada je džoint prvi put prerastao u nešto jače. Tih dana se kod nje zadesio neki rođak iz Amerike koji je , to sam odmah primetila, imao veliki problem. Tada ju je, sasvim slučajno, poveo stepenicu ili dve više. Te noći je vrištala i plakala kao nikada do tada, praveći pauze samo za povraćanje.  

Cele noći sam bdela oko nje, ne znajući kako da joj pomognem. Zaklela se da ono govno više nikada neće uzeti.

Ipak, ili je rođak bio previše uporan, ili ona premalo, ili je svima gospodarila neka veća sila koju nismo razumeli; prekršila je zakletvu mnogo puta posle toga.

Išla je tim nekim čudnim stepenicama, sve više i više, i Bog će ga sam znati šta je nalazila na njima. Nekima imena nisam mogla da zapamtim, druge su pak bile urezane u mom mozgu kao sinonim za smrt još od onih mnogobrojnih predavanja iz osnovne, ali bilo je svejedno.

Niko za to nije mario, ni ona, ni rođak, ni diler ( poznat samo kao Crni) , niti bilo ko iz grupe. A bilo ih je mnogo , previše za ovako mali grad. Sve su to bila poznata lica, mamini sinovi, tatine ćerke, deca rešena da se pokažu i iskeze životu -koji još nije valjano ni počeo, i roditeljima.

A roditelji, oni prepuni ljubavi i oni sa nedostatkom iste, nisu ništa videli, kako se činilo. Mada svi smo znali da su jednostavno, često birali da ne vide. Ona više nije bila mršava, poput manekenki kojima se divila kad je bila mala; bila je bolesno tanka i sve sam se plašila da će se prepolomiti. 

Bolelo ju je svuda i uvek, i nije videla izlaz. Ja jesam. Bio je tako jednostavan, tako očigledan da je skoro bilo komično. Međutim nisam joj ga otkrila. Ćutala sam uporno i besramno.

Gledala sam je kako sedi na prozoru i posmatra igru lišća satima. Čula sam kako jeca u krevetu, celu noć, tako tiho da su me uši bolele. Osetila sam je uvek kako smrdi na svo to zlo koje unosi u sebe. Rekla je toliko puta, gotovo, nema više. Pa onda ponovo. Rušila se preda mnom kao kula od karata, a ja, ja sam samo ćutala. Nisam mogla protiv sebe. 

Gledala sam je svako jutro; njene krvave usne i mračni podočnjaci su me uporno proganjali iz ogledala. Slušala sam njeno ubrzano srce svake noći. Osećala sam njenu goruću želju, uvek. Poznavala sam jednu devojku, samo jednu takvu, i drugu, nažalost, nikad nisam pronašla. Ona je spavala u mom krevetu, prala je moje zube i jela moj doručak.

To je devojka koja me je ubila.

( priča je objavljena i u Zborniku "Šumadijske metafore 2012" u okviru učeničkih radova )

Slovo sa promocije

S obzirom da je ovo veče posvećeno umetnosti, mladima i borbi protiv narkomanije, ja ću se u prvom delu  izlaganja baviti razobličavanjem jednog stereotipa koji se odnosi na samu vezu između droga i stvaralaca a time sam želeo da mladima koji imaju talenat za određenu umetnost dam do znanja da droga i stvaralaštvo ne idu jedno sa drugim.

Naravno bilo je slučajeva kod velikih imena kao što je to Šarl Bodler – koji je voleo da uzima opijum i hašiš, pa je čak i neke pesme posvetio ovim drogama.Ali tu treba imati u vidu da se radilo o jednom sasvim drugom okruženju i vremenu u odnosu na ovo današnje jer meni nije poznato da su se u ono vreme ljudi, pogotovo mladi masovno drogirali kao danas. Ali ono što je bitno pomenuti jeste da su kasnije Bodler, i neki drugi velikani pisali eseje i poeme na temu štetnosti droga. Tako da tu nalazimo navode kako heroin , kokain, opijum i sl. vode u smrt dok hašiš i marihuana vode u ludilo .

Bodler recimo opisujući dan nakon konzumiranja hašiša  između ostalog kaže:

„ Ali sutra! Tog strašnog sutrašnjeg dana svi organi koji su klonuli, iscrpljeni, opušteni živci, neodoljiva potreba da briznete u plač, nesposobnost da prionete na tekući posao , svirepo vas opominju da ste se upustili u jednu zabranjenu igru“ .

Droga je nešto sa čim se ne treba igrati , niti ekperimentisati, jer i oni koji su sa njom koketirali zbog svog avanturističkog duha, kasnije su o drogama pisali sve najgore.

 Ta priča kako droga širi vidike kod umetnika je po mom ali i mišljenju mnogih samo obmana i ništa više.Ako krenemo čistom logikom, stvaralac recimo uzme drogu , otvore mu se ti „vidici“ ili kako to haksli kaže otvore se vrata percepcije, pa recimo predpostavimo da umetnik onda i stvori kakvo nesvakidašnje delo (ili se kako to danas mladi kažu žargonski „istripuje“ pod dejstvom droge -umisli da je stvorio veliko delo)...šta dalje biva..šta mislite? Taj umetnik sigurno želi da stvori opet neko veliko delo..i on se vraća drogama..ponovo ih konzumira...što ih češće uzima on već nesvesno ulazi u problem, ako nije svestan zamke u koju može da upadne, umetnik postaje psihički pa vrlo brzo i fizički zavisnik od supstance koju koristi. On gubi naviku da stvara , tu naviku zamenjuje jedna druga bez koje više neće moći da opstane.

Kada postane zavistan od droge, on samo na drogu misli i nema tu više mesta ni za stvaralaštvo ni za bilo šta zdravo.

Pomenimo opet genijalnog Bodlera koji kaže:“ Onaj ko pribegava otrovu da bi mislio i stvarao , uskoro neče moći da misli bez otrova.Možete li da zamislite kako je strašna sudbina čoveka čija paralizovana mašta ne bi mogla da radi bez upotrebe droge.“

Nijedan korisnik droga na psihičku ili fizičku  zavisnost  nije imun , što bi rekli ni Car ni Prosjak, kao što niko nije imun ni na smrt. A razlike između smrti i narkomanije nema, jer droga vodi u smrt. Jedino što smrt sama po sebi dolazi nenadano , čovek ne zna kada će umreti, da li će i kako stradati, da li će dobiti kakvu smrtonosnu bolest, dok u slučaju narkomanije čovek je taj koji odlučuje i bira da uđe u svet propasti i smrti. Da se vratimo na trenutak umetnicima i inspiraciji.

Dakle kao što vidimo ekperimentisanje sa drogama je opasno, to je igranje sa životom a potreba za širenjem vidika i traganjem za kakvim autentičnim umetničkim izrazom uz pomoć droga je neprirodan proces. Stvaraoci sami po sebi imaju jaku imaginaciju, rođeni sa darom oni istinsku inspiraciju traže u voljenoj osobi, drveću, oblačnom ili vedrom nebu, bogu  itd .

Naš poznati akademik Vladeta Jerotić stvaralački proces poredi sa mističnim iskustvom gde umetnik komunicira sa Bogom i duhovnim svetom, pa samim tim pobuđuje u sebi takozvano više sopstvo što je u vezi sa hrišćanskim shvatanjem  božanske prirode čoveka. Sa druge strane imamo i Ničea  koji kaže „ da su umetnici za razliku od ostalih  „običnih ljudi“ večni, jer ih njihovo stvaralaštvo čini večnima“ . 

Kada smo se već dotakli misticizma i duhovnosti pomenuću da su droge tradicionalno deo određenih kultura i duhovnih sistema, a to se pre svega odnosi na šamanizam, gde se droge poput kaktusa pejotla koriste u obredne svrhe u posebno doba godine uz nadzor vrhovnog vrača, i nikako drugačije.
Takođe u Indiji imamo takvih praksi ali uz obavezan nadzor duhovnog vođe – gurua. 

Bitno je istaći i ovo jer mladi u Srbiji neretko su skloni takozvanom instant misticizmu, koji podrazumeva konzumiranje psihoaktivnih supstanci sa ciljem da se doživi mistično iskustvo. Što takođe predstavlja obmanu jer veliki poduhvati koji  imaju svoje utemeljenje u duhovnosti ili u umetnosti  ne mogu se postići na instant način, preko noći, već posvećenošću  i požrtvovanjem.

 Narkomanija je i tema literarnog konkursa koji je raspisala OKOM u okviru kampanje „Mladenovac bez droge“.

Autori pristiglih radova  inspirisani manje više opštim karakteristikama koje prate ovu bolest zavisnosti, pisali su o  prvim kontaktima koje današnji mladi ljudi imaju sa drogom, narkomanskoj krizi, dilerima, lečenju zavisnika, ali i o problemima sa kojima se susreću prijatelji i roditelji narkomana.

Ono što treba istaći je da su gotovo svi  bilo kroz formu kratke priče, pesme, ili eseja stavili naglasak na činjenicu da je narkoman pre svega bolestan čovek. 

Danas je važno govoriti i pisati o tome , jer u društvu vlada stereotip da su narkomani osobe koje treba prepustiti nemilosti i smrti.

Sama tema narkomanije je bolna i potresna pa samim tim malte ne svi radovi pristigli na konkurs nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim.Priča  pod nazivom „Devojka koja me je ubila“ autorke Sare Marniku  , po mišljenju žirija za nijansu se ipak izdvaja od ostalih. Priča sadrži elemente strave, fokusira se na samu ličnost narkomana ( narkomanke).

Marniku  je pisala o devojci  koja kročivši u svet droge doživljava potpunu promenu svoje ličnosti. Sve vrednosti koje je krase nestaju, i žive samo u sećanjima. Više ništa neće biti kao pre. Postavši rob poroka, devojka iz Sarine priče u sebi budi mračno – parazitsko JA  koje kreće da dominira nad svetlošću života.

Priča „ Devojka koja me je ubila“ Sare Marniku govori o uspešnoj mladoj manekenki koja je ušavši u svet droge potpuno izgubila svu svoju lepotu, sve ono što je u njoj bilo pozitivno nestalo je, i upravo takvo stanje simbolizuje posledice drogiranja kod svake osobe koja je postala zavisnik, bilo da je u pitanju umetnik, sportista ili neko drugi , izgubiće svoj talenat i želju za radom i pretvoriće se u osobu  kojoj je važno samo kako da nađe drogu.Junakinja (ako je tako uopšte možemo nazvati) pomenute priče šetala je modnim pistama da bi se  uzevši drogu vrlo brzo spustila na stazu smrti po kojoj hoda poput zombija , iz dubine onoga što je ostalo od njene duše ponekad izvire unutrašnji glas koji poput vapaja kaže: 
„ Gledala sam je svako jutro, njene krvave usne i mračni podočnjaci su me uporno proganjali iz ogledala. Slušala sam njeno njeno ubrzano srce svake noći.Osećala sam njenu goruću želju, uvek. Poznavala sam jednu devojku,samo jednu takvu, i drugu na žalost nikad nisam pronašla. Ona je spavala u mom krevetu, prala je moje zube i jela je moj doručak. To je devojka koja me je ubila“.

Kada čovek postane rob poroka on svoju dušu prodaje. 

 Ljudi kažu da su slobodni , pogotovo mladi znaju reći „niko meni ne može da zabrani šta ću ja da radim, radiću šta ja hoću“ . I takva vrsta argumenta posluži da se krene i sa drogiranjem, a tu posle nema ni S od slobode, sloboda postaje nedostižna . Čuveni pisac Onore de Balzak kaže da za čoveka nema veće sramote i dublje patnje od nemogućnosti da radi i deluje po slobodnoj volji.A ličnost okovana porokom ,nema u sebi slobode i svoje volje (koja je sa druge strane najbitniji faktor odluke kada zavisnik odluči da se leči.)

Ličnost narkomana je  porobljena, proganjana od nezajažljive želje koja poput ambisa ili nezasitog stvora neprestano traži da bude zadovoljena, ukoliko do toga ne dođe neretko se desi da zavisnik digne ruku na bližnjega ( on ne vlada sobom)  ili na sebe i to je onda momenat kada zlo trijumfuje , jer smrt i uništenje jesu krajnji ciljevi svakog zla.
Ne kažu džabe psihoanalitičari da „uživaoci heroina u prvom kontaktu sa ovom drogom kreću u lov na zmajeve( aludirajući tu na pušenje i šmrkanje ove droge), a kasnije zmajevi kreću da love njih.“

Korisnici droga dolaze iz raznih društvenih sfera, o tome neretko čujemo iz medija , ne treba da čudi da droge ili dilera ima tamo gde zaista ne treba da ih bude a to je u školama , među profesorima. O tome je pisala Jovanović Ivana u priči „Kriza“ gde momak već ogrezao u narkomaniju umesto da utehu i pomoć nađe kod prosvetnog radnika, dolazi u situaciju da ga profesorka još više uvuče u porok tako što mu  nabavlja drogu i odvodi na marginalna mesta.

Jana Katić u svojoj priči „Do pakla i nazad, možda?“ bavi se tragičnim odnosom između majke koja je  teška narkomanka i ćerke koja   po uzoru na svoju majku i sama postaje zavisnik.

Autori radova bavili su se i negativnim uticajem okruženja na mlade, Iva Petričić piše o negativnim uticajima društva, o mladom čoveku koji se oseća odbačeno i usamljeno , pa ne birajući društvo u želji da pripadne kakvoj takvoj zajednici ulazi u kontakt sa narkomanima.

Među radovima imamo i esej koji je napisala Neda Višnjić, koja se bavila razlozima zbog kojih je danas droga sve više prisutna u društvu, a to su izmeđuostalog loša materijalna situacija koja u ljudima izaziva beznađe . Neda Višnjić problem vidi i u promovisanju lažnih vrednsti ali i naglašava i ulogu porodice koja je najbitniji faktor u odrastanju čoveka.

Autori ostalih radova takođe nisu manje važni , jer ovakvi literarni konkursi imaju širi smisao od klasičnih literarnih konkursa. Ovo je prevencija, način da se uz pomoć pisane reči skrene pažnja na problem narkomanije.

Među mladim življem ima  dosta talentovanih za pisanje ili neki drugi vid kreativnog izraza, s toga škole  moraju da ponude što veći i raznovrsniji broj konkursa na različite teme, u tome se ogleda i vaspitna uloga prosvetne ustanove, koja je plašim se spala na jako niske grane, čast izuzecima među profesorima i nastavnicima koji ne dolaze na posao samo da bi odradili normu , već im  je stalo do toga da iskreno pomognu mladima.

Što se tiče ustanova kulture, konkretno na lokalu one bi morale da pruže što raznovrsniji i dinamičniji program, to svakako podrazumeva i aktivnije uključivanje samih umetnika sa teritorije opštine mladenovac kojih nema malo, u organizovanje različitih kulturnih dešavanja.

Kultura ( pre svega kulturna politikma i institucije kulture ) u Srbiji danas nije u dobrom stanju. Razlozi za to su mnogobrojni ali to je jedna posebna priča.

Sa druge strane mi smo ti koji reagujemo ili ne reagujemo . Šta preostaje danas mladom čoveku , koga okružuju poroci i uvek postoji mogućnost da padne u iskušenej i oda im se? Mi najpre u okviru lokalne zajednice moramo da damo sve od sebe kako bi mladima pružili alternativu kako bi ih usmerili ka zdravim stilovima života.

Na polju sporta se tu mnogo više uradilo a kada je u pitanju kultura tu tek treba mnogi da daju svoj doprinos, književne večeri, izložbe, literarni i drugi konkursi, film, fotografija, kreativne radionice  i slično svega toga treba da bude troduplo više nego inače i tako ćemo stvoriti pozitivnu atmosferu u našem društvu. Jer to su stvari koje treba da dominiraju naspram narkomanije i ostalih negativnih pojava, kulturna dešavanja moraju da budu česta i raznovrsna kako bi postala deo svakodnevnice mladenovačke omladine i ostalog življa. A ne da im deo te svakodnevnice bude drogiranje. Takođe je bitno da se kulturna dešavanja organizuju i u svim selima naše opštine, a o tome koliki je minus što Mladenovac nema Dom omladine da i ne govorimo.

Uloga OKOM je od ključnog značaja za Mladenovac, moje je zadovoljstvo što sam učesnik  projekta Mladenovac bez droge , i u zajedničkom organizovanju tribine koja je nedavno održana ali i učešću na ovoj manifestaciji. Moram da pomenem da sam ranije organizovao više ozbiljnih tribina na temu prevencije narkomanije ali do sada nisam naišao na ovako visok stepen svesti o  problemu narkomanije u Mladenovcu, gde se svi pozivaju da se uključe u borbu, jer nama niko neće da pomogne ako mi ne pomognemo jedni drugima, a ovde je u pitanju ni manje ni više nego život naše dece. Aktivnosti vezane za prevenciju narkomanije ne smeju da se završe na ovome, i siguran sam da će PRIČA o problemu narkomanije u Mladenovcu vremenom dobijati i svoje svetle momente, da bi jednog dana na  kraju te priče pisalo kako je život trijumfovao nad smrću.

predsednik žirija : Zoran Antonijević

povezano: 

Borba protiv narkomanije - Mladenovac

Intervju: Strahinja Stojković predsednik OKOM-a