Tomislav Marković - Predsednička zakletva

Tomislav Marković rođen je 1976. godine u Belosavcima kod Mladenovca.

Objavio knjige : Grafite na ulicu! 1995. (aforizmi) ,Sneg na ispitu zrelosti 1999. (pesme) Rvanje s anđelom 2003. (pesme),Na mestu zločina 2005. (aforizmi)...
Poslednjih godina uglavnom piše multižanrovske satirične tekstove. Jedan od urednika kulturno
propagandnog kompleta Beton.
Redovan saradnik mesečnika Rez , on-line magazina Plastelin  i e-novina
Živi i radi u Beogradu.


Predsednička zakletva

polažem zakletvu

zak zak zak

zakucavam

ekser u letvu

mrtvačkog sanduka

naše vaskrsle države

naše zipovane Velike Srbije



zaklinjem se

da ću čuvati

teritorijalni integritet

voljenog trupla

građanina pokornog

građanina pokojnog

da ću se boriti protiv

prirodnih procesa

truljenja i raspadanja

do poslednje kapi krvi

do poslednjeg komada mesa



zaklinjem se

da ću štititi svetost

državnih simbola

opela, epitafa i pokrova

da ću suzbiti blasfemičare

samozvane umetnike

i ostalu bagru

koja skrnavi naše svetinje

nekakvim intervencijama




zaklinjem se da ću braniti

pravo na život i slobodu

svake kosti

od fibule do klavikule

osobito ću brinuti za falange

skupljene u snop

u pesnicu/desnicu

ogoljeni dokaz supremacije

bele rase



zaklinjem se

da ću štititi

prava manjina

posebno crva

da ću učiniti sve

da sačuvam njihov identitet

i osobenosti crvstvujušče kulture

ali neću zaboraviti

ni brašnaste bube

rovce, mrave, gliste

uključujući i manjine

jedva vidljive golim okom

u našoj zemlji ima mesta

za sve lojalne živuljke

dobre volje



zaklinjem se

da će preda mnom

sve grobne zemlje

biti jednake

da mi ilovača

neće biti bliža srcu

od černozema



zaklinjem se

da ću braniti

svetu srpsku parcelu

u kojoj smo živi sahranjeni

i nadgrobni spomenik

kolevku od granita

kao njen sastavni deo




sa desnicom

na svetom memorandumu

zaklinjem se

krstom i koljivom

da neću imati pokoja

da ću bdeti 24 časa dnevno

sedam dana u nedelji

dok ne ostvarim

san duži od noći

dok svi srpski pokojnici

ne budu živeli

u jednom kovčegu.



Nestali


Nestali. Iščezli. Nigde ih nema.

Kao da su u zemlju propali.

Bez traga i glasa.

Kao da ih je zemlja progutala.

Nema ih ni od korova.

Nigde nikog.



Izgubili se.

Negde smo ih zaturili.

Zalutali u lavirintu minskog polja.

Istopili se pod kišom olova.

Skoknuli do logora po cigarete

i nikad se više nisu vratili.



Ni živi ni mrtvi. Nešto između.

Postoje još samo na spiskovima.

Pretvoreni u brojke i slova.



Iza njih su ostale prazne stolice.

Prazni rukavi, prazne nogavice.

Prazne police u kućnim bibliotekama.



Nestali. Iščezli. Nigde ih nema.

Kao da su u književnost propali.

Tražili smo ih između redova.


U pričama koje začaravaju pripovedanjem.

U pesmama koje su pojele sunce.

Na unutrašnjoj strani jebivetra.

Među providnim anđelima od neprobojnog stakla.

Na otrovnom vrhu ludog koplja.

U sendviču od vojničkog hleba i vučjeg jezika.



Glasovi iskoni ne govore o njima.

U romanu-državi ne primaju emigrante.

U pradavnim počelima tamnine

ne vidi se prst pred nosom.

Nema ih čak ni iza

rešetaka od živih stihova.



Ispod tepiha nismo zavirivali

zbog alergije na grinje i prašinu.

Pravili bismo ih od blata,


ali trenutno imamo pametnija posla.

Budućnost nas čeka iza ugla

sa iskopanom sekirom u rukama.



Koga nema, bez njega se može.

Sva mesta su uredno popunjena.

Svet je pun kao oko, zaokružen

kao teniska loptica.


Izvor: Beton
foto. Milica Jovanović