03.10.2012.

Čovečanstvo u ponoru - Esej na temu "Poezija Božidara Šujice"



ČOVEČANSTVO U PONORU 
(Izabrane i nove pesme, Božidar Šujica , priredio Zlatko Karsni ,IP Prosveta, 1995)

„U početku beše večni, bezgranični, tamni Haos“ – Hesiod

Pojam Haosa datira iz pradavnih vremena. Haos je definisan kao mitološki izvor nastanka sveta ali i prostor iz koga su se izdigli Bogovi kao što je to opisano u pelaškom mitu stvaranja sveta gde stoji da se Boginja svih stvari Eurinoma izdigla iz haosa. Otuda su nastala i druga božanstva kako bi od haosa stvorila red. U biblijskoj predstavi stvaranja sveta Bog je izmeđuostalog „razdvoijo svetlost od tame“ . 
U nameri da stvori savršen svet stvorio je i čoveka. Sve do čovečijeg pada u greh svet jeste bio savršeno mesto.
Padom , došla je i smrt, a sa njom na zemlju su stigla razaranja, uništenja, ratovi i ostali „ oblici haosa“ koje pre svega sprovode ljudi jedni prema drugima. Prvobitnim grehom čovek je svojoj vrsti doneo prokletstvo pale prirode.
O tome koliko je ljudski rod sklon „haosu“ znamo kroz istoriju ali i svakodnevnicu. Haos je postao slika mikrokosmosa različitih ljudi što se da videti po njihovim nedelima ali i delima. Jedni to pokazuju večitom žeđu za krvlju , ratovima, otimanjem dok drugi to čine razobličavanjem ovih prvih.
Tu najpre mislim na pesnike, čiji je izvor inpiracije zemaljski ili kosmički haos.
Pesnici zrače i svetlošću ali i tamom koja opominje svet.
Pesnici ponornici , pesnici haosa, oni koji razaznaju sve nemuštosti i nesavršenosti ovoga sveta jesu pesnici o kojima peva i Božidar Šujica jedan od najorginalnijih savremenih srpskih pesnika.
Za njih on kaže ( pevajući svesno ili nesvesno o sebi samom) kako: „Dahću na nesigurnim putevima“, naziva ih „Poštarima večnosti“ , dok za samu poeziju u svojoj pesmi „ Krila nigde uhvaćena“ veli da je „Čudo koje još uspravno stoji sa /Svojim mrtvima življim od živih“.

Božidar Šujica, pesnik je koji strahotne stvari, kao što je rat, opisuje koristeći reči-simbole , a ishodište svake bitke vidi kao rečno dno , gde, kako to i kaže u pesmi, „Rat“ :


„malodušni pesak i mulj 
prihvataju vešto svaki predmet,
komad majušni petparac,
časovnik i sve što voda domami.“


Dok u poslednjem stihu kaže:


„Jedan nesit zinuo som 
ustima kida snagom svom
lančić sa odsečene šake“


Stravičan je ovo prizor. Som jeste htonično biće, pa i ne čudi što pesnik kada piše o ratu pominje ribu čije stanište je mulj gde samo trulež i rečne zveri obitavaju. 
Kada bi reke imale Levijatana ( starozavezno morsko čudovište, u demonologiji Arhidemon – gospodar ili zajedničko ime za sve nemani mora .prim.aut) , taj stvor bi zasigurno bio nalik somu iz Šujičine pesme. Još jedan motiv rečnog čudovišta se nameće ovde a to je Vavilonski Tijamat, zmajevito stvorenje , koje obitava u morskom bezdanu i oličenje je haosa.
Šujicina vizija rata podseća i na sliku čiji je autor Vilijam Blejk koja nosi naziv „ Nelsonova duša vodi Levijatana“ (William Blake, The spiritual form of Nelson guiding Leviathan,) na kojoj je prikazan čuveni britanski pomorac i admiral Horejšio Nelson kako kroti čudovište obavijeno oko ljudskih tela koja simbolizuju nacije sveta.






U poređenju sa Šujičinom pesničkom predstavom morskog čudovišta nailazimo na jedan identičan motiv.
Nesito rečno stvorenje, poput živog bezdana trebalo bi da guta sve što se u njegovoj blizini nađe.
Ali ovaj u pesmi „Rat“ namerio se na lančić , šaka mu nije toliko interesantna. Nije li taj som u stvari moćnik koji vlada svetom, među narode unosi razdor, stvara konflikte po planeti, ubija gde stigne samo da bi zadovoljio svoj apetit , svoju pohlepu?
Taj som je čovek. Kao što se i za pomenutu Blejkovu sliku može reći da samo prividno simbolizuje čoveka koji je ukrotio zver, jer je i sam admiral Nelson za mnoge predstavljao zver, samo u ljudskom obliku. Danas je to predstava novog,superiornog čoveka koji vlada svetom.
Sličnu opservaciju iznosi i Zlatko Krasni, pisac predgovora i priređivač knjige Šujičinih najboljih pesama, kada pominje novi svetski poredak i dve vrste haosa , onaj haos koji razobličava današnje globaliste i haos koji ONI prave širom sveta. 
Sa druge strane kada u tu priču ubacimo hrišćanskog Boga, zapitamo se šta Bog koji je čoveku podario slobodnu volju tu može da promeni? Ne može ništa, jer čovek sam određuje kojim će putem ići, da li će se prikloniti svetlosti života ili tami razaranja i smrti.
A ljudi kao ljudi kažu : „ Bog ne postoji. Da postoji , ne bi dozvolio ratove, razaranja , strahote“ .
Kažu to ljudi i nastave dalje po starom, da se kolju , ubijaju , sakate.Neretko i u ime samog Boga. Nesvesni da se tako udaljavaju od Njega. Uvek se lako nađe razlog za neki novi rat, za neko novo bombardovanje , otimanje.
Napušten od ljudi koji se priklanjaju zlu ,Bog možda baš izgleda ovako kako ga je u pesmi „Kako je gladan i prozebao“ opisao i sam Šujica:


„Kako je gladan i prozebao
Bog jutros
Obučen u staklo
Promiče među
Putnicima Na aerodromu
Eskimi ga fotografišu
Vetar ga probada hladnim očima“


Da li su ljudi u stanju da isplivaju iz sopstvenog mulja i da li će se to ikada desiti teško je znati.
Svet je sve više opasno mesto za život zahvaljujući kojekakvim „somovima“ novog doba koji će možda nestati tek onda kada od silne alavosti krenu da jedu jedni druge ili sami sebe. Čovek će sam izazvati sopstvenu apokalipsu.
Stihovi iz pesme „Rećiću svojoj deci“ jesu pesnikovo viđenje nečega što je samo na prvi pogled deo prošlosti . I dalje je isto, ako ne i gore.


„Reći ću svojoj deci: Živeo sam u
Poremećenim vremenima. Nad mozgovima
LJudi besnela je oluja mrtvih. Zmije su
Pile vodu sakupljenu na repovima. Sloboda je
Bila onoliko istinita koliko je
Dobro bilo znak gorega!“


Nebo kao da je zaključano. Svetlost ne prodire na tlo, spojila se sa tamom (ponovo!?). To je deo neminovnog revirzibilnog procesa , gde će se sve vratiti svome izvoru, haosu prapočetka, da bi se nanovo stvorio bolji svet.
A možda i gori?
Odgovor znaju pesnici.


autor : Zoran Antonijević


"Šumadijske metafore" svake godine raspisuju i konkurs za esej. Ove godine tema konkursa bila je "Poezija Božidara Šujice". Pored eseja "Čovečanstvo u ponoru" u zborniku "Šumadijske Metafore 2012" na temu Šujičine poezije objavljeni su i eseji Oskara Daviča, Žarka Đurovića, Dušana Stojkovića i Luke Prošića.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.