Bojan Janićijević

Bojan Janićijević (1977) živi i radi u Mladenovcu. Bavi se pisanjem proze, slikarstvom i digitalnim videom.

***
..."Oče , znam da misliš da sam obična lenština; ali, dozvoli da ti protivrečim: poslove koji odgovaraju mom fizičkom i mentalnom sklopu, ja obavljam sa izuzetnom predanošću. Druga je stvar što moja zanimanja kod tebe uopšte nisu na ceni . Ali ne moraš zbog toga celog veka biti neraspoložen prema meni. Ja te uveravam da svoj zdravstveni problem nisam izmislio kako bih izbegavao da radim; uostalom čuo si iz usta samog lekara kako stvari stoje . Znam već šta ćeš na to reći , da je taj čovek budala. Međutim, ja se trenutno osećam veoma loše i to nije nikakvo prenemaganje; nisam kriv što nemam tvoju snagu i zdravlje. A ako mi slučajno još više pozli, oprt ću ja biti kriv, jer ćeš zbog mene biti prinuđen da prekidaš posao. Doduše, ti ga uopšte ne moraš prekidati, to je istina, već me samo možeš pomeriti negde u stranu gde ne bih puno smetao. Ali kada kreneš kući, samo bih ti predstavljao dodatni napor; moja težina nije velika, ali i jeste, ako bi morala da se nosi. Ali, zaboga, nećeš me valjda nositi do kuće, pa na šta bi to ličilo? Možeš me , naravno, ostaviti ovde, pa se po mene vratiti kasnije sa nekakvim vozilom, ali bi ti to prekratilo popodnevni odmor i ti bi opet bio ljut na mene".
" Nisam te, valjda, zato poveo ", prekinuo ga je iz razmišljanja očev glas, "da samo stojiš tu zaludan".
I on prionu na posao , razmišljajući, kako će ocu , stajući ravnopravno sa njim oči u oči, jednoga dana reći sve što mu godinama leži na srcu.

***
  "Pitam se, da li se prepoznao?", razmišljao je u postelji sa rukama podmetnutim pod glavu .
Iduće nedelje je ponovo otišao kod svojih, zgodnom prilikom se ušunjao u očevu sobu i bio poražen: sa razočarenjem je konstatovao da su stranice njegovog prvog romana koji mu je upravo bio objavljen , još uvek nerazrezane.
Opis jednog od likova, iz drugog poglavlja tog romana, veoma je podsećao na njegovog oca. Nadao se da će ga to omekšati. Ali to se neće desiti ako on ne pročita roman. A neukusno bi bilo navaljivati na njega da to učini.
Šest ili sedam godina posle objavljivanja pomenutog romana, dovršio je pismo koje je predstavljalo drugi pokušaj svojevrsnog obračuna sa ocem. Međutim , nikada ga nije poslao.

***
"Najviše od svega se grozio zvonceta na ulaznim vratima, koje se, uostalom, u njegovom stanu jako retko oglašavalo. Ako bi se povremeno i desilo da drugi ko osim poštara pozvoni - tokom vremena je dobro upoznao način na koji je poštar zvonio - primirio bi se tada u svojoj fotelji, i njegov ogromni trbuh, koji se u ravnomernom ritmu do tada podizao i spuštao, prestao bi da se pomera, žmirkao bi očima poput kakve sitne zverke što se primirila u dnu svoje jame i počeo da diše tek pošto se uverio da je opasnost sasvim prošla".
"Franc, otac te zove da mu pomogneš", čuo se ženski glas iz hodnika.
"U nezgodno vreme", pomislio je, negodujući pomalo u sebi što ga majka na ovaj način uznemirava. Ipak, nije želeo da ga otac suviše dugo čeka. Zato se ustade od radnog stola, sklapajući svesku iz koje je upravo čitao beleške za neku od svojih priča , kojoj još uvek nije nazirao pravi smer. Iz sobe je izašao zamišljen , ponavljajući u sebi deo poslednje rečenice koju beše pročitao : " u dnu svoje jame".

( Iz knjige " Svi psi idu u raj" ( grupa autora, 2011) izdavač "Centar za kulturu Mladenovac")

povezano : Čovek protiv vrzine

slika: He Ain't Heavy - Holy Wong