13. 11. 2011.

Milenko Popić


Ro­đen 1945. go­di­ne u Bač­koj Pa­lan­ci. Di­plo­mi­ra­ni fi­lo­log (ju­go­slo­ven­ska i svet­ska knji­žev­nost). Pi­še po­e­zi­ju, pro­zu, ogle­de i pri­ka­ze. Objavio knji­ge pe­sa­ma:Ako pe­vaš gle­daj u sun­ce (1976), Tra­go­vi­ma mo­žda istim (1983) . Pobednik je književnog festivala "Šumadijske metafore" za 2008., i tim povodom izlazi njegova zbirka "Spontanist". An­to­lo­gi­je: Pro­zor kroz ko­ji Du­nav te­če (2005) i Sli­ka je du­ša pe­sme, pe­sma je du­ša sli­ke (2007). Ured­nik je ča­so­pi­sa „Do­me­ti” i Bi­bli­o­te­ke „Go­lub”. Osni­vač je i vo­di­telj sa gi­ta­rom „Po­et­skog igra­li­šta“, spon­ta­nog dru­že­nja ka­zi­va­ča sti­ho­va, od av­gu­sta 1992. Član je Dru­štva knji­žev­ni­ka Voj­vo­di­ne i Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je. Do­bit­nik vi­še knji­žev­nih, ured­nič­kih i sport­skih na­gra­da. Milenko Popić važi i za najboljeg maratonca iz kategorije veterana na teritoriji nekadašnje SCG. Ži­vi u Som­bo­ru.

LAZA KOSTIĆ NA PROZORU SRPSKE ČITAONICE U SOMBORU
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
ispreda po ko zna koji put
vlastitu harmoniju označenog i označitelja
osluškuje kako promiče senka
pronikla iz njegovog osnovnog načela
u očima beskraj ukršta spakovan
isto je videti i znati
osećanja su unutar i izvan svega
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
pokriva ulicu pitanjem
zašto pripada ljudima usamljenim
od kojih ne očekuje ništa
namah dovoljnih sebi samima
bez onog što ih mami
što ih usput dotiče
i nestaje kao nešto što je bilo
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
nadjačava sebe obimom putanje
gde svetlost čini svet svetom
premost između predmeta i slika
prelama boje užarenog nemira
kad mozak silazi u srce
simetrija prostora u vremenu
ogleda se u simetriji duše prema telu
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
guta iskrice zvezda za pomeranje puta
priziva sve što sebe ima
toliko suprotnih stvari
po količini jednake
po kakvoći protivne
hrana i nadražaj ne suprotstavljaju se
svaki zalogaj dopunjava i preinačuje
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
usporenim preletanjem
na ono čega nema
u borbi protiv očevidnosti
ni java ni san da ga dokuče
kako svemu i svačemu biti izbliza
gde je najveće izobilje oskudnost
a nesavršenstvo savršena istina
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
udiše životvornu lepotu oblika
zaumni prasak nepoznatih energija
reči prezidane iz praiskona
u sebi od sebe razmešta
prepune smisla od vazduha otresa
čisti ton iz punih izlazi pluća
smiraj na licu nije dovoljan
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
s unutarnjeg ogledala Lenka ga hrabri
pogledom punim želje obećanja i predanosti
u trenutku koji se pamti celu večnost
ona što telom bi i mrtvog oživela
gledala ga je misleći da je ne vidi
a to je i u tajni dnevnik zapisao
u sefu čuvan pod ključem
Laza Kostić na prozoru Srpske čitaonice u Somboru
spreman za sudnje trčanje
snagom kojom sve započinje
od promišljaja do neslućenih visina
odlazi iz beznjenice u rajski stan
tamo gde će biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute
namerno ostavlja vrata otvorena

SPONTANIST IGRA SNOVE
Spontanist igra snove
na javi slično sobi
gde glatka šumi iluzija
na krevet s police knjiga
naravno to je blisko
svemu što ga pamti
skoro do srca čisto
na mestu strana odabranih
duž otete blizine nijansira
misli podvučene ranije
uz ritam prilagođen fabuli
neispisano teče sporije
poredi spletove okolnosti
nežnosti čežnje bolesti
kroz sve što prolazi
otpozdravlja svojim osećam
u gradu se stalno priča
na njega svetlost dana da liči
kad se od sebe i udalji snivan
misao ostaje prilično ista
ono što ga isponova stvara
reč je o stalnim promenama
ne čita se izbliza zauvek i svima
snovi ne traže gde je poenta
u njima igra nije vreme
ona je prostor bilo koji
zašto otkrivati šta postoji
kad ionako dovoljno ničega nema

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.